„’Dede’, šapne glasno dječak, ’kako vrag izgleda?’ ’Ko i čovik“, otpovrne mu starac, ’tako ga je moj ded jedanput vidil.’ ’A dede, di ga je to vidil?’ uspori dječak iza njega svoje korake. ’Kad se išal obisit’, reče starac, ’a dok ga nisu spasili, vrag mu je stalno držal železne vile uperene u oči.’…“

Najnoviji roman Damira Karakaša Sunčanik filozofsko je štivo o hodanju dede i unuka kroz ličku šumu. Iako deluje maglovito kuda idu i šta to tajanstveno traže, iz natuknica se kristališe da zapravo traže đavola. Na putu sreću opskurnu versku proslavu s čudnom koridom, druge hodače – jednog koji se skriva i ostale koji ga možebiti traže, dedinog prijatelja koji je u ratu bio sa neprijateljske strane, kao i prostore koji su natopljeni krvlju iz davnih bitaka i leševe pokopane u starim masovnim grobnicama. Dečakov otac je iz nepoznatog razloga u zatvoru, a majka je umrla. Celo putovanje svedeno je na razgovor dvojice hodača i njihov odnos s prirodom, koja, kao i vreme, postaje lik u romanu. Radnja nije data linearno, već šeta unapred i unazad, pokazujući, s jedne strane, važnost hronologije za naše sagledavanje događaja, a s druge, upravo nepostojanje onakvog vremena kakvo zamišljamo. I samo ime romana omaž je vremenu i našem odnosu prema njemu – sunčanik je sunčani sat.

Dečak, simbolički, put obeležava rupama u koje često pljucne i zamisli želju, pa zakopa petom – sadi želje u nadi da će „nići“ i ispuniti mu se. Kao što je vreme relativan pojam, za Karakaša je u ovom romanu i pripadnost poginulog relativan pojam, jer su svi ratovi ubilački i svi mrtvi definitivno i neporecivo mrtvi, bili „naši“ ili „njihovi“. Odnosno, kako kaže sam autor, „svi su vojnici u ratu naši, jedino su im oznake na kapama drugačije“. I dok hodaju kroz šumu, granje krcka kao zgažene ljudske kosti, a korenje drveća pruža prste. „Starac razmišlja, u svakoj toj škatuli snovi su naših predaka koje nasljeđujemo, kao livade i kuće.“ I svaki put kad prolazi, poželi da zapali sveću za pokoj duši.

Njihov put ujedno je i put u sebe. Dijalozi su škrti, deda odgovara na brojna pitanja često naizgled grubo, ali u toj naizgled grubosti krije se posebna vrsta nežnosti prema ljudskom mladuncu. 

Opisi prirode su lirski, mada svedeni, kao i ceo roman. Karakaš se kreće između života i smrti, jave i sna, detinjstva i starosti i, kako sam kaže, reda i haosa, pokazujući nam fluidnost svih granica, pa i tih koje nam se čine najočitijim. Putovanje je obeleženo vanredno stilski isklesanim rečenicama s poetskom vibrantnošću, a scene nabujale prirode i malorekih ljudi tu i tamo su začinjene specifičnim humorom, naročito kad se dečak poziva na grčku mitologiju, ali i blagošću, kao kada na svet dođe tele.

Ujedno, Karakaš se „zahvaljuje“ umetnicima koje je voleo i koje voli. Pojedine reference su lako uočljive, druge ne, ali je jasno da je roman svojevrsna vrsta igre.

U intervjuu koji smo radili za Vreme objašnjava: „U mom Brinju – u koje je svojedobno, da se malo pohvalim, došao i car Oktavijan kada je slamao Japode, ima na kamenom mostu sunčanik iz 1801. godine, a nama djeci, čobanima, sunce je služilo kao orijentir u vremenu, jer nitko nije imao sat pa smo se ravnali po suncu. Ljudsko tijelo također može biti sunčanik, doduše nepouzdan, kao što je i sve na ovome svijetu nepouzdano, osim smrti. A roman nije samo omaž Kišu nego i svim piscima koji su me formirali, primjerice Bulatoviću, Crnjanskom, Kovaču. Taj svoj svijet u Sunčaniku gradim iz prirode i Like koja je kao topos važan formativni okvir mog rada i identiteta. Likovi idu kroz šumu i traže svoj smisao i svoje iskupljenje, ili možda svako svoga đavola.“

Otkriva i da su se neke od referenci odnosile na reditelja Belu Tara, pa Oklopnjaču Potemkin, Tarkovskog, Linča, Bulgakova, Malerovu muziku i japanski džez sedamdesetih, ali i Danteovu Božanstvenu komediju.

Meni je naročito važan kraj intervjua, u kom daje precizan opis onoga što živimo: „…nisam ni lijevo ni desno, nego iznad, pa makar ko neki majmun na drvetu, a odatle dobro vidim kako živimo u stanju loše beskonačnosti, u sakatom društvu bez empatije, ljudi su ispunjeni unutarnjom prazninom, truli od politike, u očima im se vidi svaka nepročitana knjiga. Zakazao je obrazovni sustav, pa je sve oko nas puno neznalica, a neznalice najbolje od svega znaju mrziti.“

Izdavač za Srbiju je Čarobna knjiga.

Vojislava Crnjanski Spasojević