Roman Kratki rezovi Nataše Smirnov bavi se jednim od najtežih iskustava koja mogu zadesiti savremenu porodicu – samopovređivanjem i suicidnim mislima tinejdžera. Tema o kojoj se ćuti, od koje se beži, koja se uvek dešava nekom drugom. Tema o kojoj je teško misliti, već i same misli bole, toliko je strašna da joj se mora uteći.

Sve dok se ne useli u vaš dom.

Tada bežanje više nije opcija. Jedan rez na detetovoj koži postaje moćna centripetalna sila koja celu porodicu usisava u svoje jezgro. Crna rupa.

Nataša Smirnov svojoj temi upravo tako i pristupa. Samopovređivanje i suicidalnost tinejdžera nisu kod nje sredstvo dodatne dramatizacije ili zapleta, već polazna tačka kojom pokazuje kako detetova patnja izvija i transformiše čitav porodični ekosistem.
Ovakvim pristupom autorka nam pruža uvid u sekundarnu traumu, o kojoj se govori još ređe nego o samom suicidu – o tome šta proživljavaju ljudi koji svakodnevno žive uz tuđu patnju. Mi ne znamo šta je u glavi petnaestogodišnje Nađe, ne možemo da znamo, to ostaje nepodnošljiva nepoznanica – ali zajedno sa majkom Natašom prolazimo kroz iskustvo porodice koja se, suočena sa krizom, iz temelja menja. Majčina perspektiva oblikuje čitavu narativnu strukturu. Kroz njen pogled pratimo postupno urušavanje bazičnog osećaja sigurnosti i predvidljivosti svakodnevice. Bolest deteta postaje ta neumitna sila koja menja odnose među članovima porodice, njihove navike, komunikaciju i način na koji doživljavaju sebe i druge.

U crnoj rupi važe neka druga pravila „fizike tuge“ – vreme izmiče uobičajenoj logici, jedan sekund može promeniti sve.

Nema u Kratkim rezovima pojednostavljenih objašnjenja. I ne može ih biti. Autorka se preispituje, ali ne traži krivca, ona ne nudi konačne odgovore na pitanja koja se prirodno nameću. Umesto toga, fokusira se na prostor neizvesnosti, nemoći i stalnog preispitivanja, koji često prati roditelje suočene sa psihičkim problemima svoje dece. Upravo u toj spremnosti da ostane u zoni pitanja, a ne odgovora, roman uspešno izmiče stereotipima i pronalazi svoju autentičnost. On pokušava da razume nešto što često ostaje izvan jezika, izvan racionalnog i pojmljivog. Ne osvetlajava samo psihičku patnju deteta, već i zastrašujuću, neshvatljivu nemoć roditeljske ljubavi spram te patnje.

Autorkin jezik je ekonomičan, funkcionalan, lišen retoričkih ukrasa i preterane metaforičnosti. On ne teži građenju neke složene simboličke mreže, već se opredeljuje za direktno suočavanje sa iskustvom. Takav postupak omogućava da tema ostane u prvom planu, bez dodatnog emocionalnog pojačavanja. Nataša ne insistira na dramatičnosti – ona proizlazi iz same teme o kojoj piše. Kada se jednom suočiš sa moguĉnošći gubitka sopstvenog deteta, tu su dodatna dramatizacija ili potencijalni sentimentalizam ne samo suvišni, već i nemogući. Sistem doveden do granice izdržljivosti, gotovo pucanja, može iz sebe da izbaci jedino baš ovakve – zahuktale, svedene, neposredne rečenice koje gađaju više od bilo kakve metafore. Metafora je za neke srećnije i lakše priče.

Roman Kratki rezovi Nataše Smirnov nije samo priča o krvavim tragovima na telu deteta. On pre svega dokumentuje kratke rezove u životu i izobličenoj svakodnevici jedne porodice. Podjednako krvave. Svaki od tih rezova otvara pukotinu kroz koju izbijaju strah, krivica, ljubav i nemoć, ostavljajući živu ranu na tkivu onih koji je proživljavaju i nose. I posle koje ništa više ne može biti isto.


Nije slučajno što o ovom romanu pišem upravo u junu, koji se kod nas obeležava kao Nacionalni mesec mentalnog zdravlja. Cilj ove inicijative jeste podizanje svesti o značaju mentalnog zdravlja, destigmatizacija tema o kojima se još uvek govori sa nelagodom, kao i podsticanje traženja stručne pomoći od strane onih kojima je neophodna. U tom kontekstu, Kratki rezovi Nataše Smirnov predstavljaju dragocen književni doprinos razgovoru koji kao društvo još uvek učimo da vodimo – otvoreno i sa više razumevanja za one koji žive njegove najteže posledice.

Lidija Nikolić