Prva misao bi mogla biti da u autobiografskoj prozi Arundati Roj Moje utočište i moja oluja (Mother Mary Comes to Me) nema one vrste atmosferičnosti koja je mnoge davno opčinila u Bogu malih stvari. Ali ne mari, knjiga blista na sasvim drugačijim frekvencijama. U njoj ima mnogo hrabrosti dve jake žene – Arundati Roj i njene majke Meri, uprkos njihovom turbulentnom odnosu. Taj odnos Arundati – devojčice, pobunjene studentkinje arhitekture i potom spisateljice, prema onoj koja je za nju bila i željeno utočište i celoživotna oluja, i čija pluća je „glumila“ kao dete, nadajući se da će teško bolesna, astmatična majka tako preživeti, jedan je od najbolje opisanih koje sam čitala.

Mnogo je stvari u Merinom (vlastita deca su je zvala gospođa Roj) odrastanju i braku uticalo na to da bude surova prema sinu i kćerki, ali im je prenela ne samo izdržljivost i tvrdoglavost, već ih je naučila da razmišljaju, da se bore za sebe, da cene znanje, obrazovanje i slobodu, da ne prihvate diskriminaciju, niti se pomire sa indijskim kastinskim sistemom. Sin ju je previše podsećao na indijski odnos prema muškarcima, pun obožavanja, krajnje diskriminatoran za žene. Ćerka ju je verovatno podsećala na nju samu. Nije imala previše milosti prema slici u ogledalu, a ljubav je krila i sama žudeći za njom i brkajući je sa slepim obožavanjem. Ipak, bila je to žena koja do smrti nije prestala da uči, nikad nije stajala u mestu, nije se bojala promena i ostala je radoznala. Sama je izgradila školu u koju je postalo prestiž upisati se. Nije se plašila, nije podlegala pritiscima, nije se libila sudnice, ni skandala, a na sahranu su joj došli čak i neprijatelji. Izborila se za jednaka prava hrišćanskih muškaraca i žena prilikom nasleđivanja, „za pravo da se ne mora biti savršena majka, da se ne mora biti pristojna, poslušna žena…“ Bila je nacionalna feministička ikona.

Ali odnos Arundati Roj sa majkom, koja joj je poslužila kao predložak za romaneskne likove, samo je jedna, mada vrlo emotivna ravan. Mene su zapravo opčinili opisi podeljene, krvlju okupane Indije, rasta hinduističkog nacionalizma koji sklapa brak sa korporacijskim kapitalizmom (zvuči poznato?), pa zbog privatnih interesa država diže velike brane i poplavljuje sela, hramove i džunglu, ili angažuje paravojske da pale kuće, ubijaju i siluju, ne bi li ljude naterali da se presele. Kao odgovor dobijaju maoistički orijentisane gerilce, među kojima je veliki broj žena. Sa takvim ljudima je desetak dana živela, krila se i hodala Arundati Roj da bi o njima mogla da piše!

Iako su meštani izgubili borbu protiv brana, Arundati je ponosna i ni za šta na svetu ne bi bila na strani onih koji su pobedili, „koji pogledaju rijeku i požele je zaustaviti, ukrotiti, prisvojiti, izliti u nju beton, smeće i kanalizaciju. Ubiti je.“

Išla je i u zapaljeni Kašmir i svedočila najmonstruoznijem pokolju muslimana, rizikujući da verbalni napadi da je izdajica u korist Pakistana prerastu u fizičke. Plastično je prikazala kako izgleda život (i smrt) kad se prebrojavaju „prava“ i „kriva“ krvna zrnca, pa dobijamo egzekuciju nevinih kao ulog za izbornu pobedu, dobijamo žive spaljene, razrušene bogomolje, snimke kasapljenja nesrećnika po ulicama mačetama, prikazivane u realnom vremenu. Naravno, policija mirno stoji i sve to gleda (poznato?). Jednako ne reaguje 1984. na pokolj Sika kao osvetu za ubistvo Indire Gandi, kao ni 2002. na ubistva nedužnih muslimana, posle spaljivanje hinduističkih vernika, koji su se vraćali sa doniranja opeka za novi hram na mestu srušene džamije. Zamršeno klupko nasilja i osvete na osvetu podsticali su političari-huškači.

„Oduzimanje čovjekova života propisano je poput lijeka za smirenje poludjele nacije“, na jednom mestu primećuje Arundati Roj.

Još jedan odlomak mi je blizak: „Posjetiti Kašmir kao građanin Indije s trunkom savjesti znači nemati dom. Zato što nakon susreta s Kašmirom nema povratka starim razgovorima, starim šalama, bezazlenoj zabavi. Namjerna amoralna, njegovana nevinost većine Indijaca u vezi s događajima ondje teško se podnosi (…) U toj eterično predivnoj dolini sve duše, sa svih sukobljenih strana, uključujući i moju, istovremeno izgrađuju i razgrađuju. Ne postoji nevinost.“

Knjiga Arundati Roj našla se u ovogodišnjem izboru među šest najboljih nefikcijskih knjiga koje su napisale žene (Women’s Prize for Non-Fiction), a osvojila je i nagradu Udruženja američkih književnih kritičara (National Book Crtitics Circle) u kategoriji autobiografije. Uvrštena je u Najbolje knjige godine Njujork tajmsa, Gardijana, Tajma, Njujorkera, Ekonomista, Indipendenta…

Izdanje hrvatskog „Stilusa“ s engleskog je prevela Lada Furlan Zaborac.

Vojislava Crnjanski Spasojević