Nemam opravdanje zašto Salaminske vojnike Havijera Serkasa nisam čitala ranije, mada se godinama spremam. Ujedno, beskrajno mi je drago što sam ih pročitala baš sada, kada puno razmišljam, a shodno situaciji u kojoj živimo i koju živimo, o herojima, hrabrosti, kukavičluku, neutralnosti…

U ovoj dokumentarnoj fikciji, Serkas je na najbolji mogući način dokazao onu misao da umetnost nastaje kad se um poigra. Pričajući o kraju Španskog građanskog rata i jednom masovnom ubistvu nacionalista, među kojima je bio i jedan od osnivača Falange, prvi španski fašista i najuticajniji teoretičar fašizma, desničarski pisac Sanćes Masas, Serkas zapravo piše o čoveku, republikancu, koji je Masasu poštedeo život bez ikakvih kalkulacija i bez pompe. Kroz knjigu, lik novinara i pisca Havijera Serkasa traga za tim čovekom sa jednom mišlju – šta se dešavalo u njegovoj glavi u trenutku kad je video odbeglog, sakrivenog, blatnjavog Sanćesa Masasa, s polomljenim naočarima, poluslepog, umotanog u kožuh, i – odlučio da ne puca.

Piše i o sećanju i zaboravu i svim onim ljudima koji nikada neće dobiti priznanja, ni ulice, koji su poginuli mladi da bi neko sutradan zaista živeo u slobodi i pravdi. Anonimni junaci iz komšiluka, kojih nema u udžbenicima, niti ih se bilo ko seća osim porodica, a i ta sećanja vremenom nestanu. Naravno, stara je teza da žive dok ih neko pamti, ali je Serkas malo izvrće i to izvrtanje meni se silno dopalo: „Iako je preminuo šest godina ranije, pomislio sam da moj otac nije mrtav, jer ga se neko još uvek sećao. Onda sam pomislio da nisam ja bio taj koji se seća svoga oca, nego da se on čvrsto uhvatio za moje pamćenje, da ne bi sasvim umro.“ A za čije se pamćenje kad umru hvataju oni koji nemaju nikoga?

Serkas istražuje i pojam pravde postavljajući legitimno pitanje: da li bi likovima kao što je rodonačelnik Falange, mislilac koji je bio intelektualni pokretač jednog od najkrvavijih ratova u prošlom veku i šire, dakle, da li bi takvim likovima uopšte trebalo poštedeti život ili bi njihov nestanak, a s obzirom na moguće posledice, bio opravdan. I sama sam protivnik revolucionarne pravde, mada razumem istorijske kontekste i okolnosti. Ali šta misle roditelji onih koji su stradali u takvom krvoproliću? Misle li oni da je odmazda pravda? Pozvaću se na, nedavno nagrađen, Dežulovićev roman „Tko je taj čovjek“. Nisu ni nacizam, ni fašizam bili samo Hitler, Musolini, Franko ili Sanćes Masas. One man show. Ultradesne ideologije su zaživele zahvaljujući mnoštvu koje ih je podržalo, makar i samo ćutanjem i nečinjenjem. Pa da li onda sve te ljude treba streljati iako direktno nisu okrvavili ruke, kao što nije ni Masas?

Ono zbog čega me naročito fascinira Serkasov roman jeste beskrajno inteligentan način na koji ga vodi i na koji se igra, spajajući stvarne i fiktivne junake u neraskidivu simbiozu. To dozvoljava da i sam bude junak, baš kao i njegov veoma dobar prijatelj Roberto Bolanjo. Istraživala sam malo njihovo prijateljstvo, veoma živo i dirljivo, koje se u jednom trenutku prekinulo, da bi se obnovilo neposredno pred Bolanjovu iznenadnu smrt. Pišući o tome, Serkas je opisao poslednju zajedničku noć i Bolanjova insistiranja da ostane kod njega. Nije ih uslišio.

Upravo će Bolanjo kao lik u romanu pomoći Serkasu kao liku u romanu da dođe do celine svoje priče. Ujedno se pitam da li je proleterski kamp koji pominje – „Morska zvezda“, zapravo mali omaž Bolanjovoj knjizi „Daleka zvezda“. Takođe pominje i „Bistro“ ispred kog su se on i slavni Čileanac u realnosti upoznali i u kom su i kasnije običavali da sede, jedu i pričaju o književnosti. Tu su proveli i to poslednje zajedničko veče.  U tom smislu, „Salaminski vojnici“ nisu samo posveta onim anonimnim herojima, već i Bolanju kao Serkasovom heroju, književnom borcu za slobodu od pogubnih ideja, ljudožderskog kapitala, diktature, zlostavljanja, nedostojnosti življenja…

Dirnula me je Bolanjova misao o Aljendeu na kog je dugo bio besan jer im nije dao da se bore protiv daleko opasnijeg protivnika, da bi na kraju shvatio kako je i Aljende bio heroj koji je takvim činom spasao živote golobradih entuzijasta-levičara.

Da je ovaj prikaz film, završila bih ga pasodobilom „Uzdasi za Španijom“ (Suspiros de Espana), kao pozadinom za sliku Miraljesa kako pleše sa prostitutkom ispod tende u kampu „Morska zvezda“. A preko slike ide citat: „Jedino što ni Hose Antonio ni Sanćes Masas nisu mogli ni da sanjaju , jeste da ni oni niti bilo ko poput njih nikad neće pripadati tom sudbonosnom odredu (koji će spasiti civilizaciju, moja prim.), nego će njega činiti četiri Mavra, jedan crnac i jedan katalonski strugar koji se tu zatekao slučajno ili zato što nije imao sreće, i koji bi umro od smeha kada bi mu neko rekao da je time spasavao civilizaciju upravo zato što nije ni pomišljao da ona u tom trenutku zavisi od njega, ali i sve nas, ne znajući da će mu nagrada za to biti obična soba u staračkom domu za siromašne u jednom tužnom gradu u zemlji koja čak nije njegova zemlja, i gde nikom, osim možda jednoj vitkoj časnoj sestri, uvek sa osmehom na licu, koja nije ni znala da je bio u ratu, neće nedostajati“.

A Stokton? Da li baš svi završavamo u Stoktonu, poraženi i sami, ošamućeni bokseri u nekom okrutnom gradu, „pišajući krv pre ulaska u ring da bismo se na smrt borili sa sopstvenom senkom, na praznom stadionu“?

Izdavač knjige je „Plato“, prevod potpisuje Biljana Isailović.