Gerda Taro (Gerta Pohorile) je bila prva ratna fotoreporterka koja je stradala na frontu, u Španskom građanskom ratu. Roman Devojka s lajkom Helene Janeček modijanovski je ispričana priča, pomalo melanholična, dobrim delom dokumentaristička, o ovoj izuzetnoj nemačkoj Jevrejki i levičarki, čiji su roditelji pobegli iz Galicije tokom Velikog rata u Nemačku, a odatle pred Drugi svetski rat u Jugoslaviju, da bi stradali u holokaustu u Srbiji. Ujedno govori i o njenom partneru i učitelju, slavnom fotografu Robertu Kapi (Endreu Fridmanu), kom je upravo ona smislila umetnički pseudonim. To je roman i o njihovim prijateljima, fotografima Fredu Stajnu (poznatom po portretima Hane Arent, Ajnštajna, Bertolda Brehta, Ernsta Bloha) i Čikiju Vajsu. Čiki će spasiti zaostavštinu fotografskog para i kasnije, posle rata, oženiće se najpoznatijom nadrealistkinjom Eleonorom Karington, bivšom suprugom Maksa Ernsta, čija se knjiga „Slušna truba“ može naći i kod nas.

Tiha je ovo i zanosna proza o vremenu u kom je carevalo zlo, ali su ideali imali smisao i ljudi su zaista verovali da se vredi boriti. Nije od onih koje će svi voleti, jer Helena Janiček ne pada u iskušenje da popusti pred populizmom ili komercijalizmom, ali sam sigurna da će je obožavati oni koji uživaju da šetaju od fikcije do fakcije i nazad.

Knjiga počinje dvema fotografijama istog prizora. Jednu je načinila Gerda Taro, drugu Robert Kapa. Na obe slike je mladi nasmejan par, sede na stolicama, u radničkim kombinezonima, on u ruci drži pušku, oko vrata kravata. Snimljeni su u revolucionarnoj Barseloni, u leto pre ravno 90 godina, netom pošto su Gerda i Robert stigli u Španiju. Kapa je ostavio još jedan neverovatan kadar – devojku koja sedi pored ovog para s modnim časopisom i puškom u rukama.

U epilogu knjige su fotografije drugog nasmejanog para – Gerde i Roberta. Slikao ih je Fred Stajn u bašti kafea „Dom“ u Parizu. Između onih prvih i ovih fotografija stao je ne samo prerano prekinut život dvoje važnih umetnika, već i cela jedna epoha, vreme pred Drugi svetski rat, sam rat i poraće. Doba kad su levičari, Jevreji, intelektualci, homoseksualci i drugi bežali iz Nemačke, kad su smeđekošuljši prebijali na ulicama četrnaestogodišnjake na smrt i kad su formirani prvi logori. Istovremeno, bežalo se i iz Hortijeve Mađarske (tako su u egzilu završili i Robert i Čiki, prijatelji iz detinjstva). Kulturna i napredna elita sedela je u Parizu očiju uprtih u branioce španske republike, a mnogi su se i sami zaputili na front.

Bilo je to vreme neverovatnog siromaštva i gladi, kada deca po ulicama skupljaju pikavce ne bi li ih budzašto prodala. Reke ljudi slivaju se ka francuskim lukama u nadi da će dobiti vizu i ukrcati se na brod ka Americi ili Latinskoj Americi, što će za većinu ispasti nemoguća misija. U Nici će život sebi oduzeti slavni nemački filozof, pisac, egzilant Valter Benjamin. Oni koji su se protiv fašizma borili rame uz rame sa levičarima u Nemačkoj, naći će se pod licemernom lupom Amerike, koja na svoje obale ne propušta eventualne komuniste ili socijaliste, makar i goreli u krematorijumima. S licemerjem se srećemo i posle rata u Evropi, pa izvesni protagonista opisuje Nemačku kao „zemlju opranu persilom u jednoj od veš-mašina kakve danas svi sanjaju: izašla je besprekorno čista i uređena“.

Kroz ovu knjigu šetaju i pisci Dos Pasos (kog je Gerda opčinila) i Hemingvej (kog nije), pa Luj Aragon, Vili Brant, glumac Erol Flin, Aldo Morandi, Pol Nizan… Divne su i sporedne priče, poput one o Albertu Kanu, koji je pokušao u vreme bel epoka u Parizu da osnuje planetarnu foto-arhivu ljudskog života. Ili neverovatna storija o spašavanju talaca SS-a, dovedenih iz Dahaua u Val Pusteriju (Italija). U ljudskom transportu, o kom je pisao čuveni francuski socijalista Leon Blum, sa ženom i sam zatočenik iz Buhenvalda, bili su i austrijski kancelar Šušnig sa porodicom, dvoje Čerčilovih i jedan Molotovljev unuk, grčki vrhovni štab, rodbina zaverenika u atentatu na Hitlera…

Gerda je, iz vizure Helene Janeček,  živela s lakoćom. O njenom karakteru, životu i smrti u tri dela knjige priča troje prijatelja – bivša cimerka Rut Čerf, i dvojica nekadašnjih partnera, Vili Čardak i Georg Kurickes. U Španiji je beležila stradanja civila, kao i bitke na frontu s republikanske strane i upravo u jednoj takvoj, za Brunet, i poginula. Njena sahrana 1. avgusta 1937. u Parizu pretvorila se u masovni protest protiv fašizma, koji su predvodili Pablo Neruda i Luj Aragon. Sahranjena je na groblju Per Lašez.

Mnoge Gerdine fotografije dugo su pripisivane Kapi. A prva objavljena fotografija Roberta Kape, dok se još zvao Andre Fridman, prikazuje Lava Trockog u Kopenhagenu, kako drži govor. Ipak, najpoznatiji su kadrovi sa plaže Omaha u Normandiji. Kapa je jedini fotograf koji je prisustvovao iskrcavanju saveznika 6. juna 1944. na francusku obalu, tzv. Dan D. Tokom rata fotografisao je i u Italiji, severnoj Africi, oslobađanje Pariza… Osnovao je Magnum Photos agenciju, prvu koja je okupljala slobodne novinare širom sveta. Poginuo je 1954. u Prvom indonežanskom ratu, kada je stao na nagaznu minu.

Veliki broj Robertovih, Gerdinih i fotografija Dejvida Sejmura zvanog Čim dugo se vodio kao nestao, jer ih je Čik Vajs, bežeći iz višijevske Francuske, predao u sigurne diplomatske ruke. Kofer sa oko 4.500 negativa pronađen je tek pre nešto više od decenije u Meksiku.

Izdavač ove knjige, nagrađene najznačajnijim italijanskim priznanjima među kojima je nagrada Strega, jeste Blum. Prevodilac s italijanskog je Gordana Subotić.