Žao mi je što nam je ime Siri Hustvet do sada bilo u fokusu mahom u kontekstu supruge Pola Ostera, a njen roman Sve što sam voleo prošao je bez ikakve reklame, takoreći provukao se u pozadini, sa koricama koje više asociraju na “ljubić” nego na ozbiljnu, promišljenu spisateljicu, i odavno je rasprodat. Knjiga koju nam je Booka ponudila ovog leta, a čiji prevod potpisuje Aleksandar Milajić – Leto bez muškaraca, delo je koje samo na prvi pogled deluje jednostavno, a radnja čak i kliše: pesnikinja Mija dospeva na psihijatriju pošto ju je ostavio muž nakon 30 godina braka, posle čega odlazi u rodni grad, u kom, u staračkom domu, živi njena majka. Odlazi da se sastavi, da drži tinejdžerkama radionice poezije i da se druži sa majkom i majčinim cimerkama („labudice“ iz „Zelenih polja“). Autorka je ovu kliše-priču, pisanu pitkim stilom, iskoristila da preispita život i položaj žene u različitim dobima – od detinjstva do smrti. Kao značajna predstavnica feminističke misli, kroz hibridni žanr, ona propituje sve što život jedne žene može da karakteriše: prijateljstvo, (ne)solidarnost, ljubav, prevaru, pobunu, vršnjačko ili porodično nasilje, nemoć, starost, usamljenost… Podsetila me je malo na ranija dela Dubravke Ugrešić, pre svega na „Forsiranje romana reke“ i naročito „Baba Jaga je snela jaje“. 

Možda bi se tema romana mogla svesti i na stihove pesme „Haiku“ Rona Padžeta, koje Mija citira na jednom knjiškom druženju sa „labudicama“: „To je bilo brzo. Mislim na život.“ Ili, pak, na njeno razmišljanje: „Vreme nije izvan nego unutar nas. Jedino mi živimo s prošlošću, sadašnjošću i budućnošću, s tim što je sadašnjost previše kratkotrajna da bismo je iskusili, pa zato ostaje sačuvana da je kasnije tumačimo ili pak sklizne u amneziju. Svest je proizvod odlaganja.“

Roman je protkan brojnim referencama na druga književna dela i stihove, kao i mini-esejima. Jedan od meni najzanimljivijih jeste pasaž o ostrakizmu, mada ni rasprava o polu i rodu i ko je nastao od čijeg rebra ili hromozoma, nije loša. 

Dakle, kakav je odnos zajednice prema pojedincu/pojedinki, posebno ako „štrči“. Možemo li da opstanemo odbačeni? Mini-esej je povezan sa sećanjem na lično iskustvo naratorke iz detinjstva, ali i sa izopštavanjem jedne tinejdžerke iz vršnjačke grupe kojoj Mija drži radionice. Povezan je, naravno, i sa odbacivanjem starih iz socijalne zajednice. Ovaj pojam najčešće asocira, bar mene, na antičku Grčku, ali autorka daje nekoliko drugih zanimljivih primera. Recimo, Apači ignorišu udovice jer se plaše iznenadnih napada tuge, pa se pretvaraju da ne postoje oni koji su tim napadima podložni. Životinje odbacuju ili previše slabe ili previše jogunaste jedinke, te ove van čopora uginu. Amiši su izopštili svog pripadnika kada je kupio kola da vozi dete kod lekara, jer im nije dozvoljeno da upravljaju automobilima. Komšije i prijatelji su gledali kroz njega kao da ne postoji, a ignorisani se pogrbio, prestao da jede, sinu se obraćao sve tiše, skoro šapatom. Pošto je mališan umro, ubrzo za njim otišao je i otac. Ovo ignorisanje amiši zovu „mejdung“ – spora smrt. Kao u predstavi, ubrzo su umrla i dvojica starešina koja su mejdung odobrila. „Pozornica je bila prekrivena leševima“, gorko-duhovito zaključuje naratorka.

Da ne bi bila odbačena, jedna od cimerki njene majke, Abigejl, celog života radila je kliše (opet taj kliše!) ručne radove. Sladunjave vezene prizore cveća i dece. Ali Abigejl je imala svoj način pobune. Neupadljivim koncima ili u tajnim prozorima koji mogu da se otvore, stvarala je prava nadrealistička umetnička dela: veštačke vilice s krilima, ključeve u obliku kostura, leteće usisivače kojima upravljaju nage žene, dok čupaju iz korena sve ispod sebe… Budući da je Abigejl nagluva, pitam se da li je ovim Siri Hustvet odala počast nadrealistkinji Eleonori Karington i njenom romanu Slušna truba. Elem, najčešće površni, ljudi su uglavnom videli samo ono što su i očekivali na Abigejlinom vezu – latice i decu. Stara „labudica“ dala je, pak, tim vezom odušak svom nezadovoljstvu i gnevu, narugavši se malograđanskom svetu u kom je morala da živi.

Roman Siri Hustvet je duhovit, a simpatične opaske pojavljuju se nonšalantno i nehajno. Recimo, o Bogu mediokritetu ili Bogu mediokriteta, ili o naučnicima koji „šamaraju“ gene kako im padne na pamet ne bi li dokazali da je razlika između mozgova muškaraca i žena stvarna. O, kako je britka Siri Hustvet dok se otvoreno ruga profesorima sa Harvarda, odnosno raznih harvarda, koji tvrde da su muškarci napredniji npr. u pogledu nezavisnosti, dominantnosti, matematičkih veština, dok su žene na višem nivou kad su u pitanju saosećanje i verbalne veštine. 

„Naše nadmoćne verbalne veštine – ako pratimo profesorovu logiku – objašnjavaju zašto su žene tako dugo dominirale u književnosti, dok muškarci nisu tu mogli ni da prismrde“, cinična je.

I još dodaje: „Nije stvar u tome da nema razlike između muškaraca i žena, nego u tome koliku razliku pravi ta razlika i kako ćemo mi odlučiti da se postavimo prema tome.“

Knjiga je, mada nema nijednog virtuoznog opisa, vrlo atmosferična. Dočarava leto, zrikavce, provinciju… Stoga na kraju još samo jedan citat, bez ikakvog konteksta, prosto zato što me je dirnuo lepotom: „Nisam se pomerala nekoliko minuta. Samo sam stajala, onako bosa, na travi, obuzeta neizmernom tugom. A onda sam se rastužila zbog svih ljudskih bića, kao da sam se najednom vinula u nebo i poput nekog sveznajućeg pripovedača u romanu iz devetnaestog veka odozgo posmatram nesavršeno čovečanstvo i priželjkujem da svet bude drugačiji, ne potpuno drugačiji nego taman toliko da nas tu i tamo poštedi malo bola.“

Vojislava Crnjanski Spasojević