„U vazduhu je bilo nečeg svečanog, tanano osećajnog.“

Ova rečenica Peti Smit iz Sakupljanja vune možda najbolje oslikava moje stanje dok sam čekala da se ćerka porodi i čitala Kuću za pisanje i Mali roman o tišini Semezdina Mehmedinovića. Oba su me povela ka Peti Smit.

Kuća za pisanje je ispala nešto posebno: otac i ćerka (a ne sin kao u Me’medu, crvenoj bandani i pahuljici), divlja i moćna priroda, američka nedođija, daleko od svetlosti velegrada, toliko mračno da se na nebu mogu videti rojevi zvezda, a na zemlji, u šumi, rojevi svitaca. I poneki medved. U toj i takvoj nigdini otac i Sara, biblijska Sara – dva malena bića pod zvezdanom kapom, ista i različita u svojim osebujnostima karaktera i interesovanja. Dva krhka bića povezana ljubavlju i međusobnim nerazumevanjima. S jedne strane nežnost i toplina, s druge grandiozna priroda i kuća za pisanje koju majstori grade po želji ćerke, a za oca – da može da piše dok je kod nje, u Americi. Ova kuća asocira ga na kolibe Dilana Tomasa i Toroa.

Tananost ovog štiva ogleda se u poetičnosti i suptilnosti prikazanog međusobnog odnosa, ali i u dijalogu naratora sa samim sobom, okolinom i piscima koje čita. Razmišljanja prate fotografije nastanka drvene kuće sa velikim staklenim prozorima. Roman prosto miriše na drvo, smolu, stranice tek otpakovanih knjiga i kafu… Vrlo mi je važan ovih dana jer zapravo govori o nama, roditeljima odrasle dece, u momentu kada shvatimo da su izrasla u autohtone jedinke, različite od nas, sa svojim životima, stavovima, tvrdoglavostima, skrivenim nežnostima i očiglednom nabusitošću.

„Dok si odrastala, pažljivo sam radio na tome da nipošto ne ličiš na mene, kako ne bi ponovila moje greške. Ja sam radio na tome da te oslobodim sebe, ali je moguće da sam imao pogrešnu strategiju, negdje sam  pogriješio, a ne znam gdje, ni kada. Hteo sam samo da budeš slobodna. A pretvorio sam sebe u zbunjenog i nesigurnog oca.“

Sa svojim ratnim traumama, kostoboljama i nesanicom, narator je usamljen čovek dvadesetog veka. Sara je, pak, svoja i ima sjajne stavove (pa se ne čini da je bilo greške u vaspitanju). Knjige kupuje u nezavisnim knjižarama, izbegava Amazon, svesna je da desetak bogatih ljudi drži sudbinu planete i svih živuljki na njoj. Ta promućurna i praktična Sara priredila je ocu najlepši poklon dok ga je kamionetom vozila u planinu, usred noći, na mesto gde je trebalo da snimi kolonije svitaca, ali i pejzaže u kojima su evropski doseljenici masakrirali lokalno stanovništvo. Jer Saru na fotografiji zanima „drama iza lepote američkog krajolika“.

„Vozili smo se ravnom cestom i u prvom trenutku osjetio sam naš spori pokret u prostoru. Istovremeno, gledao sam nebo već osuto zvijezdama. Slika iznad mene imala je stabilnu statičnost, i dok smo se pomjerali, ja sam vidio isti prizor zvijezda koje miruju. Za to vrijeme smo se ubrzavali, sve do trenutka kad više nisam osjećao naše kretanje, ležao sam gledajući nepomičnu sliku kosmosa, sasvim odvojen od gravitacije, i u tom trenutku, u stanju najčistije noćne tišine, nisam više osjećao bol.“

Roman je prožet razmišljanjima o knjigama, cikadama, američkoj kulturi oružja, stavovima Šandora Maraja, a pominju se i Sem Šepard, sarajevski novinar Boro Kontić i muzičar Damir Imamović, navodni stari foto-aparat Maksa Ernsta, filmovi Abasa Kiarostamija i Dejvida Linča… Naročito su mi drage dve crtice. Jedna je o Golom otoku i Rabu, koji se gledaju – dok na prvom ostrvu stari komunisti i golobrada balavurdija prolaze kroz pakao „za ibeovce“, na drugom nemački i italijanski turisti, od kojih su neki možda ratovali u Jugoslaviji, uživaju na plažama i u restoranima. Druga je o ideji privremenih autonomnih zona Hakima Beja, američkog anarhističkog pesnika, i njegovom „poetskom terorizmu“, koji podrazumeva unošenje pozitivnog haosa u poznate oblike socijalnog ponašanja. A u poyadini knjige peva Džasmin Hamdan.

Ovaj roman je potraga za ljubavlju, domom i mentalnim pribežištem. „Cijeli život je trebalo tragati za mjestom s kojeg se sve jasno vidi“, kaže na kraju narator. Na Sarino pitanje „zašto“, odgovor je razarajuće intiman: „Previše sam tužan da bih ti priznao“.

***

Mnoge od scena iz Kuće za pisanje pominju se i u Malom romanu o tišini, poput crtice o Golom otoku ili pogledu na zvezdano nebo iz kamioneta. Zato je ovaj roman bio prirodni nastavak, pa se s prethodno pročitanim stopio u tihu reku koja ti ostavlja prostor da razmišljaš, ali sve vreme moraš da plivaš. On je samo po formi drugačiji, jer se sastoji od crtica, dužih pripovesti, pesama, crteža i fotografija. Mahom je lociran u Bosnu, posle piščevog povratka iz Amerike. Vreme tokom kovida i zatvorenosti je fluidno, čovek lako pređe iz jedne mentalne vremenske zone u drugu. Na ton knjige već spočetka upućuje referenca na Kiša: „A mene privlače ruševine (i uspomene). Kad je nešto porušeno, tada zadobije milost da bude opisano u priči“.

I mene privlače ruševine, svi tragovi postojanja i opomene na prolaznost svega izuzev života kao takvog. Mnogo je citata, pa i celih priča koje sam obeležavala i opet mnogo referenci na autore koje narator čita, a posebno mu je važan Džon Kejdž.

Knjiga počinje crtežom kanistra, kao najznačajnijim predmetom za Mehmedinovića u doba rata. Imao ih je dva, stajala su na balkonu i međusobno se sudarala kad dune vetar. Već na početku, dakle, prepoznavanje: crtež i crticu videla sam na izložbi „Devedesete, lično“ u Muzeju devedesetih. Dirnula me je. Zapravo, štošta me je dirnulo, posebno stvari koje su mi delovale kao podvlačenje računa. Na jednom mestu autor navodi: „Pišem u žurbi da preduhitrim buduću demenciju“, a na drugom: „Sve što se s tobom i oko tebe u ovih šezdeset godina događalo bio je otvoreni sukob sjećanja i zaborava“.

Čega se sve seća? Npr. neverice da i biljke slušaju muziku. Pa ipak, one cvetove i listove okreću prema zvuku starog radija. Seća se svoje dileme s nekog javnog čitanja da li postoji nepolitična poezija. Jesu li nepolitične pesme o ženi, hlebu i stablu masline ako ih pišu palestinski pesnici? Mogu li one biti apolitične ukoliko je tim autorima uskraćeno pravo na hleb, masline i život? Razmišlja i o knjizi Nila Postmana Zabavljanje do smrti, u kojoj autor upoređuje Orvelovu 1984. i Hakslijev Vrli novi svet.

Orvel nas upozorava da će drugi vladati nama spolja, represijom. Haksli veruje da će ljudi zavoleti represiju, da će obožavati tehnologije koje oštećuju njihovu volju da misle. Orvel se plaši da će čovečanstvo živeti u totalitarizmu u kom će biti zabranjeno čitanje knjiga. Hakslijev strah je da neće postojati razlog da knjige budu zabranjene, jer neće biti onih koji žele da čitaju. Orvel ili Haksli?

Jedna od crtica koja me je naročito ganula vrlo je kratka i naslovljena sa „7 riječi“: „Dogodilo se to prije dvadeset i pet godina: primičući se granici, ispod cerade kamiona, moj sin je rekao: ’Nemoj im reći ko smo, ubiće nas!’ Već godinama želim u povodu ovih 7 riječi nešto napisati. I redovito odustanem, jer sve što napišem nema snagu. Nemam snagu“. Druga se zove „Dvije kuće“ i govori o ženi koja je uz Drinu napravila dve male kuće. Jednu za sebe, drugu za očevog konja kog je otkupila od novog vlasnika, kada su joj otac, braća i šira familija pobijeni. Ostao samo taj konj. Treća je „Auschwitz“ i kazuje o čoveku koji je preživeo najpoznatiji logor. Kada se posle mnogo godina vratio da ga obiđe, morao je da plati kartu – pokazan logoraški broj nije mogao da zameni ulaznicu. Četvrta je „Odgovor“: „Prije četiri dana, dobio sam pismo koje se završava rečenicom: ’Meni nije još puno ostalo.’ Već četiri dana spremam se da napišem odgovor.“ Peta je vezana za krađu kola u ratnom Sarajevu i anonimno vraćanje prevoda Ku’rana otkucanog na pisaćoj mašini pred vrata prevodioca, a šesta za Olgu Tokarčuk i aerodrom u Stokholmu. Dok autor u holu crta putnike, pogled mu privlači parket od tamne hrastovine. Pod stvara iluziju da se boravi u stambenom prostoru, pa čekanje ne umara. A onda sleće u Zagreb, gde prijatelju pokazuje crteže. Prijatelj odgovara rečenicom iz Beguna Olge Tokarčuk: „Srela sam je na aerodromu u Stokholmu – jedinom na svetu aerodromu s drvenim podom; prekrasni parket od tamne hrastovine, izglačan, brižljivo ukomponovane daščice – po gruboj proceni, nekoliko hektara severne šume“. Čitala sam Begune, citata se ne sećam. Otvoreni sukob između sećanja i zaborava? Današnja ja sigurno snažnije rezonuje s ovim citatom.

Tu je i crtica o knjizi Nat Tejt: američki umetnik Vilijama Bojda. Nat Tejt nije postojao, izmišljen je, Vilijem Bojd se poigrao idejom „da ga vrati na zasluženo mesto u istoriji umetnosti“. Ova „biografija“ Tejta opremljena je fotografijama „umetnika“ i njegovih „prijatelja“, ali mi ne znamo ko su ljudi na slikama, niko ih se više ne seća.

„… uznemirava saznanje da sve one fotografije na kojima si nasmijan, na kojima poziraš, na kojima si zbog nekog dnevnog problema zabrinut, sve te fotografije, zapravo, nisu dokaz da si na svijetu postojao“, poentira Mehmedinović.

I za kraj: „Svaki bi čovjek trebao imati drvo: da ga posadi, ili ga u šumi izabere kao svoje, i da prema stablu i krošnji preuzme obavezu: da ga osmatra i bude svjestan promjena koje drvo prolazi u godišnjim dobima“.

Kuću za pisanje izdao je Buybook, a Mali roman o tišini Buybook i VBZ.

Vojislava Crnjanski Spasojević