U startu me je Knausgorovom romanu Jutarnja zvezda privuklo saznanje da je poznati Norvežanin odlučio da napravi gotovo brutalni zaokret u svom književnom pristupu – potpuno neočekivano, izabrao je da okvir svog romana smesti u okrilje žanrovske književnosti i stupi na tlo spekulativne fikcije. Pisac koji je postao svetski poznat zahvaljujući gotovo radikalnom autofikcijskom realizmu ciklusa Moja borba, mogao je lako da nastavi istim putem. Umesto toga, kao da je posle šest tomova svakodnevice rešio da proveri šta će se dogoditi ako u tu istu svakodnevicu uvede element koji izmiče bilo kakvom racionalnom objašnjenju. Rezultat takvog misaonog eksperimenta je roman koji svoju snagu crpi iz sudara natprirodnog, koje prerasta u metafizičko, i običnog. U novom svetu u koji Knausgor doslovno baca svoje junake iznenadno se pojavljuje pukotina koja duboko dovodi u pitanje ontološku sigurnost sveta koji poznajemo. Ljudi i dalje kuvaju ručak, voze decu u školu, svađaju se sa partnerima i brinu o računima, ali se iza svega toga otvara nešto potpuno neobjašnjivo, nešto što dovodi u pitanje da li zakoni po kojima su živeli, i uzimali ih kao neprikosnovene i nepromenjljive, i dalje važe. Na fonu te običnosti koje se junaci grčevito drže, Knausgorova metafizika dobija svoju punu snagu – ona nije eksplozivna i nametljiva, ne nudi nikakve odgovore; tiho posmatra šta se sa ljudima dešava kada temeljni racionalni okvir njihovih života počne da puca. Upravo u banalnim detaljima svakodnevnog života Knausgor majstorski otvara prostor ogromne metafizičke nelagode – junaci naprosto bivaju bačeni u sivu zonu između svakodnevice i metafizičkog ponora.

Radnja romana smeštena je u savremenu Norvešku. Nekoliko naizgled nepovezanih likova — sveštenica, medicinska sestra, vozač, novinar, profesor i drugi — nastavljaju svoje obične živote dok se na nebu pojavljuje neobično velika zvezda. Istovremeno, počinju da se dešavaju čudne stvari: mrtvi kao da odbijaju da ostanu mrtvi, životinje se ponašaju neuobičajeno, a svakodnevica dobija pukotine kroz koje prodire nešto nepoznato. Knausgor ne gradi klasičnu misteriju koja vodi ka nekom razrešenju; naprotiv, roman se razvija kao mreža iskustava, slutnji i pitanja. Vešto koristeći postupak multiperspektivnosti Knausgor pojačava osećaj nestabilnosti sveta i podseća da ne postoji jedna privilegovana istina. Različiti pripovedači nude različite uglove posmatranja istog poremećaja stvarnosti, a čitaocu ne preostaje ništa drugo do se kreće između nepouzdanih glasova, pokušavajući da sastavi celinu koja mu stalno izmiče.

Ono što je posebmo zanimljivo, ključ za metafizičko čitanje romana, u punoj snazi dolazi do izražaja tek na samom kraju knjige. Naslućujemo mi to i ranije, jasno je da je kod Knausgora žanr samo okvir za neka daleko starija i vaznija pitanja, ali tek poslednje poglavlje to u punoj meri potvrđuje. Napisano u formi eseja, koji potpisuje Egil, ono zapravo retroaktivno osvetljava čitav roman i predstavlja svojevrsni filozofski ključ romana. U njemu Knausgor više ne govori kroz svoje likove, već otvara široku raspravu o smrti: o tome kako su je različite kulture razumele, kakav je njen odnos prema životu, evoluciji i religiji, i da li je ona zaista nepromenljiv zakon sveta ili tek granica našeg sadašnjeg razumevanja. Esej ne nudi odgovore, već dodatno produbljuje osećaj da je stvarnost mnogo tajanstvenija nego što smo skloni da verujemo.
Jutarnja zvezda nije roman koji pokušava da objasni natprirodno. Knausgora mnogo više zanima šta se događa sa čovekom kada shvati da racionalni pogled na svet možda nije dovoljan da objasni sve što doživljava. Naučna fantastika ovde nije cilj, već okvir za mnogo dublje promišljanje o smrti, duši, prolaznosti i granicama ljudskog saznanja.

No, kao što znamo, tema smrti kod Knausgora nije nova. Već u prvom tomu Moje borbe, polazeći od očeve smrti, piše o tome kako je savremeno društvo smrt potisnulo iz neposrednog iskustva i prepustilo je institucijama. U Jutarnjoj zvezdi isto pitanje više nije društveno, već metafizičko. Menja se književni okvir, ali ne i njegova opsesija smrću kao jednom od temeljnih granica ljudskog iskustva.


Uprkos svim neospornim kvalitetima Jutarnje zvezde, moram priznati da mi je ciklus Moja borba ostao lično bliži. U njemu je Knausgor bio najradikalnije svoj, a to prosto leži mom čitalačkom senzibilitetu. U tom monumentalnom autobiografskom projektu svakodnevica je sama po sebi postajala avantura, a sečenje hleba ili odlazak po decu iz vrtića dobijali su težinu velikih egzistencijalnih događaja. U Jutarnjoj zvezdi oseća se da je veća pažnja posvećena konstrukciji dela, samoj pripovedačkoj strukturi, i u tom smislu fascinantno je gledati autora kako širi svoj književni prostor — ali meni je intimna brutalnost Moje borbe i dalje nenadmašna.
No – i to je važno napomenuti – moja lična preferenca ne utiče na veliku želju da nastavim sa čitanjem ovog novog serijala. Naprotiv.

Lidija Nikolić