Glorijan, Branko Ćurčić, piše spisateljica Danijela Repman

            Drugi Ćurčićev roman, Glorijan, nazvan po atipičnom superheroju iz Marvelovog univerzuma, kosmičkog arhitekte snova koji ima moć da snove smrtnika oblikuje i pretvara u stvarnost (…nisam ja šizofrenik, samo od uzbuđenja i straha ponekad drhtim, pa hoću da te zamišljam, da oblikujem realnost po tvojoj i mojoj volji, kao Glorijan, Marvelov superheroj, ti si me tako prekrstio…), nije samo analiza interakcije pojedinca sa porodicom i sagledavanje različitih odnosa unutar nje, već i  detaljnija vrednosna analiza društva, koja u svom najširem okviru seže do sagledavanja egzistencijalne krize savremenog čoveka.

            U prethodne dve prozne knjige, Sam svoj jatak i Iz mraka, autor nam nagoveštava da je radnja romana smeštena u Severno S, koje je, drugo ime za njegov rodni grad Sombor. U Glorijanu on ide korak dalje i eksplicitno markira toponime koji su nedvosmislenoj vezi sa Somborom: Krnjaja, Selenča, ulica Ivana Antunovića, Zebra, Andergraund, dvorište Somborskog pevačkog društva, glavna ulica.

            U tom prvom sloju, kojeg je najlakše uočiti, radnja smeštena u poznate okvire, dovodi nas do znalački izbrušene refleksije stvarnosti u kojoj je verno prenesena atmosfera grada i mentalitet njegovih stanovnika. Ćurčić bolno iskreno opisuje sve lokalne specifičnosti: masne kiflice ispod salvete, uzrečicu ma manʼ, kaljevu peć u sinovoj sobi koja je naložena za slavu, mušemu na slavskom stolu, pukotinu na zidu na kojem visi ikona, toplu cepanicu pored peći, psa vezanog na lancu, radoznale komšije koji izviruju iz svojih dvorišta i brinu tuđe brige, ponašanja lokalnih vlastodržaca, način na koji se tokom porodičnog okupljanja vode razgovori, kako i koliko se jede i pije… Takođe, uočavamo imena nekih organizacija i dnevnih novina (slobodno ih možemo nazvati sociološkim fenomenima), koji su dati kroz satirične aluzije, ali se, kada uzmemo u obzir njihove odlike i kontekst, lako može shvatiti šta oni predstavljaju: Jarčevi – srpski dobrovoljci, radikali, koji su se bavili ratnim profiterstvom tokom rata sa susednom Hrvatskom; Ravangradsko proleće – pandan je opozicionom pokretu, Srpska truba – predstavlja bilo koji propagandni prorežimski tabloid koji se bavi diskreditacijom političkih neistomišljenika kroz iznošenje laži, neistina i nedovoljno potvrđenih informacija. Ispod te pojavnosti, nalazi se mikroskopski precizna analiza kojom se uočavaju patološke promene društvenog tkiva.

            Već na samom početku saznajemo da Slavko Slavica Ilkić (mlađi od dvojice braće Ilkića) dolazi iz inostranstva u rodni grad na proslavu porodične slave. Na stanici ga (nakon susreta sa školskom drugaricom Cecom) dočekuje majka, a nakon toga se veći deo romana odvija u porodičnoj kući, za slavskom trpezom, za kojom sede otac Mare, stariji brat Mirko i njegova verenica Dora. (Poglavlja romana su fizički definsana toponimima: Peron 0, Selenča, Ulica Ivana Antunovića, Kuća Ilkića, Hodnik, Soba, Trpezarija, Voda). I to bi bilo jedno tipično porodično okupljanje, da glavnom junaku ne prete dva zelenaša, kriminalca poreklom sa Balkana, koji su pošli za njim čak iz Nemačke kako bi naplatili dug od pola miliona evra (neprirodno dug i bolan kažiprst – bizarna povreda koju su Slavku ova dvojica nanela, sporadično se pojavljuje kao pritajeno upozorenje i potvrda da su progonitelji ozbiljni u nameri da dođu do svog novca i da mu dišu za vratom). Ispostaviće se da glavni protagonista romana ni u rodnom gradu nije zaštićen, kao i da od nečiste savesti niko ne može ni pobeći, ni sakriti se, jer na kraju sve dolazi na naplatu (ako ne kao očigledan uzrok-posledica u materijalnom svetu, onda kao borba sa unutrašnjim demonima).    

            Nekoliko sati po dolasku, uporedo sa porodičnom večerom, kroz psihodeličnu percepciju stvarnosti glavnog junaka, skoro bunilo, koje je u formi unutrašnjeg dijaloga čas sa majkom, čas sa bivšim ljubavnikom (a ponekad i bratom ili prijateljicom Cecom), krećemo se kroz Glorijanovu prošlost i tako saznajemo kako se našao u bezizlaznoj situaciji. Pripovedanje autora nas neprestano pomera po horizontalno-vertikalnoj ravni prošlost – sadašnjost – (izmaštana) budućnost, ali i na različita mesta (studentske sobe, berlinske kancelarije i apartmane, luksuzna letovališta, gej žurke, ratište, dvorišta iz detinjstva, tinejdžerske sobe).     

            Junaci su samo naoko okarakterisani osobinama običnih ljudi, sa manjim pomeranjima iz predviljivog kalupa (imaju normalne nenormalnosti). Svi oni su na prvi pogled funkcionalni i društveno prihvatljivi. Slavko Ilkić ostavlja utisak lepo vaspitanog, pristojnog, ali ambicioznog momka, koji se vraća iz inostranstva. Majka Marica je požrtvovana domaćica koja je svoj život podredila sinovima, suprugu i kuhinji, a jedino unutrašnje zadovoljstvo i beg iz svakodnevice pronalazi u gledanju rijalitija. Stariji brat Mirko (očigledno je da su dobili imena po čuvenom dvojcu Mirko i Slavko, ali vrednosti i ideologija su se promenili, a imena su ostala) lokalni je opozicioni aktivista, veren Romkinjom, koji vreme troši na isprazne političke rasprave sa ocem i uživanje u ogromnim količinama hrane i pića. Po mnogo čemu i liči na svog oca, ratnog vojnog invalida, s tim što zastupaju suprotne političke stavove.

            Prateći tok misli glavnog junaka, kako nas autor sve dublje uvlači u Glorijanovu prošlost, i postepeno otkriva njegove tajne i preokupacije, radnja će početi da se ubrzava i usložnjava, a čitalac da se sve više približava centru spirale potpune nefunkcionalnosti i naopakosti pojedinca, porodice, celog društva. Otkrićemo potpunu devijaciju moralnih i ljudskih vrednosti, njihovu beskrupuloznost i sirovu ambiciju.

            Očigledni negativci (doktor, predavač na fakultetu, samoprozvani finansijski mag koji prodaje priču o finansijskim uspehu u inostransvu i lako zarađuje novac na naivcima kao što je Glorijan Ilkić; ili Džoni, elitna muška prostitutka, koji zarađuje putujući sa bogatom klijentelom na ekskluzivne destinacije), samo su bezazlene pojave naspram članova porodice Ilkić, čija će nam se  prava lica tek otkriti. Ispostaviće se da je Slavko Ilkić, neautovani homoseksualac i nikad prihvaćeni sin sa osećajem niže vrednosti, pohlepna samoljubiva kukavica i ambiciozni manipulator, koji je bespoštedno iskoristio poverenje svoje devojke (koja je sa njim isto tako iz interesa), kako bi otišao u inostranstvo i tamo pokušao da ostvari svoje snove – raskošan život na visokoj nozi u kojem se sve može kupiti novcem, i koji bez empatije posmatra članove svoje porodice, misleći samo kako će oteti novac (otac u invalidskim kolicima skriva ratni plen – ogromnu količinu novca kojim bi Slavko mogao da pokrije sve svoje dugove i započne novi život). Brat Mirko, koji se ispočetka čini kao simpatični debeljko koji naivno juri uspeh u politici na lokalu, takođe je proračunati karijerista, koji nije u vezi sa Romkinjom jer je čovek otvorenih shvatanja, već mu ona služi kao paravan za napredovanje u političkoj organizaciji. Otkrivamo i da je Dora, njegova verenica, sa njim kako bi ostvarila neki bolji život, i koja se, čim se promene okolnosti, nudi mlađem Ilkiću jer misli da je to put da ostvari željenu slobodu i vidi svetla evropske metropole. Saznajemo i da je majka Marica, ispočetka prikazana kao suzdržana požrtvovana domaćica koja gaji posebno razumevanje za sina Slavicu, podli i osvetoljubivi potkazivač koji odaje tajnu da je njen muž ratni profiter i preletač bez ideologije.

            Dakle, ništa nije onakvo kakvim se na prvi pogled čini. U mirnim ljudima iz ravnice kriju se ponori i dna neslućenih razmera.

            Važno je napomenuti da su živo napisani i uverljivi dijalozi u romanu dodatno produbljeni slikama atmosfere u kojoj autor primećuje sve, do najfinijih detalja. Oni nisu tu samo radi potrebe vernog predstavljanja mizanscena, već su sredstvo kojim se razotkriva i proširuje društveno-psihološki profil junaka. Autor koristi živ i prokrvljen jezik kojim verno predstavlja emotivno stanje zbunjenosti/zaluđenosti/zaslepljenosti i iracionalnosti. Rečenice koje se prekidaju, pomeranja iz unutrašnjeg u spoljašnje (i nazad), raspršenost vreme-prostora, koje neretko počinju sa tri tačke (a isto tako i završavaju), linijski su znalački uvezane.

            Ako je prethodni Ćurčićev roman Iz mraka tematizovao život u Srbiji u vizuri Orvelove 1984, ovde se vremenska odrednica pomera na 1994 (devedeset i četvrta je godina, u ovom gradu, u ovoj glavi, a tu postoji samo jedno sada), ne zato što je ta godina vreme dešavanja radnje romana, već zato što se i tridesetak godina kasnije oseća teret prošlosti koja i dalje traje i truje, možda čak izopačenija, tamnija i bezizlaznija.

            Koncentrični prstenovi kroz koje autor osvetljava pojedinca, porodicu, lokalnu sredinu, državu i na kraju samu ljudsku civilizaciju, pokazuju da je društvo primarno usmereno na sebičnost i pohlepu, na bogatstvo i moć, i da ide nepovratno putem koji vodi u pravcu suprotnom od svitanja. Jer iznad svega, čak i po cenu žrtvovanja sopstvenog života, primat ima samo i jedino novac (… najpre novac – on mora ići preko vode…). Bez obzira što je autor ipak ostavio jednu iskru svetlosti (to je lik Cece, Slavkove školske drugarice, koja je prikazana kao prostodušni dobričina, neko ko razume svet u kojem živi i bira da zarađuje novac na beskrupuloznim i bahatim političarima), otkrivanje najnižih i najmračnijih dubina likova romana, čitaoca neće dovesti do katarze. Čitalac će, zajedno sa Glorijanom, završiti u vodi, ali ne u vodi koja je simbol pročišćenja, već onoj kanalskoj, mutnoj i blatnjavoj, kakva mu još jedino preostaje i kakvu jedino i zaslužuje. Promena se čini nemogućom jer pojedinac, kao njen nosilac, takav kakav je (a ovde je opisan kao čovek sa potpunim odstustvom morala i empatije), ne može da je iznese, već samo da bude generator urušavanja postojećih vrednosti. (Glorijan koji drhti, nema moć da se iz ove stvarnosti prebaci u drugu, u san.) U društvu satkanom od moralnih nakaza, primat nema čovek već novac (novac je suština, svetinja, jedna za sve, ništa mu se ne sme dogoditi).

            Čini se da je u ovakvoj postavci stvari jedini mogući epilog bio Glorijanovo (samo)uništenje. Završnu reč i vrednosno-moralnu (čak edukativnu) odrednicu ima sam autor romana čiji junak završava potpunim duhovnim, ali i fizičkim potonućem, bez mogućnosti iskupljenja ili pokajanja (Ilkić drži zavežljaj iznad površine vode, dok uranja, polako, sve dublje…)

            Branko Ćurčić je još jednom pokazao da padovi u dubinu nemaju donju granicu. Na pojednicu ostaje jedino da kritički promišlja i posmatra svet kako bi, ako već ne može da deluje, bar osvestio nezavidnu poziciju u kojoj se nalazi. 

Danijela Repman