Roman Monike Herceg Ovdje počinje šuma jedna je od najboljih poetskih studija siromaštva i sela koju sam čitala, a zasigurno i jedna od najboljih i najprovokativnijih knjiga pročitanih ove godine. Fragmentarne strukture, ona daje slikovitu i mračnu anatomiju odrastanja u krajnjoj bedi, mnogima teško zamislivoj, usred rata (koji bruji samo iz pozadine i naizgled, ali samo naizgled nije junak ove priče), na ivici šume, u kući u koju se moralo izbeći i koja je zamenila prakuću u kojoj se nekada živelo.
U njoj je sve vrlo živo, od devojčice – glavne junakinje, preko njene porodice (majka, baba, otac, deda i brat koji se tokom romana rađa), zatim životinja – konja, miševa, krava, zmije nabijene na vile, do šume i same kuće. Kuća nije samo izvor straha i svedok nasilja i pijanstava, već i pričač priča. Ona reaguje na događaje, stresa se od eksplozija iz temelja, stiska se oko devojčice dok ova sanja traumatične snove, nekad je guši, nekad možda i štiti, posmatra bebu koja je stigla iz bolnice, čita babi misli… Šuma je opasna zona, ali i zona slobode. Rub između kuće i šume teritorija je na kojoj siromašna devojčica odrasta, u odeći dobijenoj preko humanitarnih organizacija, sa polovnom ošišanom lutkom bez oka. Ona upoznaje svet u toj međuzoni, stalno na ivici između straha i sigurnosti, između jave i snova.

U dve generacije kuća (nova kuća i prakuća sa zemljanim podom u kojoj su živeli ukućani i životinje, i koju je otac odneo u rat, pa mu ostala ispod tela poginulih dečaka) žive tri generacije ljudi. Siromaštvo prati alkohol i nasilje, fizičko, pa i seksualno. Naučeni patrijarhalni maskulini model ponašanja prenosi se s kolena na koleno, i čitalac mu svedoči i direktno i simbolički. Recimo, kad ni deda ni otac ne dozvoljavaju majci ogledalo („Šta se imaš gledati?“), dok ga baba krije. Majka ne sme sama gotovo nikad i nigde, baba se i ne trudi da ode, a zapravo, i jedna i druga su te koje na svojim leđima nose i kuću i porodicu.

Dvojaka priroda muškaraca prikazana je takođe i direktno i simbolički – i oni su istovremeno i nasilnici i žrtve sistema u kom su odgajani – deda koji pijan pada, psuje, tuče, zavlači ruke gde ne treba, otac, takođe pijanac u povoju, koji od rata ima geler u vratu, kao neku zapreku da iz njega ne izađu prava reč ili emocija… Ovde nema grljenja, u ovoj kući na rubu šume ljubav se ne iskazuje kroz nežnost, svet na selu je grub. Devojčica mora da stisne zube. Mora da „muči kao muško“.
Devojčica, saživljena sa prirodom i okruženjem, sa njim se upoznaje i na njega reaguje i kroz snove. Naročito su upečatljive slike svinjokolja, posle čega sanja da sa svinjama u šumi jede žir, pa i nju, ne prepoznavši je, hvataju za klanje. Posle lovljenja miševa pomoću lepila na kartonu i tupih udaraca kamenom, u snu i ona upada u zamku. Život na selu nema milosti ni prema životinjama, ni prema ljudima.

Zanimljiva je pripovedna tehnika Monike Herceg, u kojoj je dijalog utopljen u naraciju, nema navodnika. Kao da dijaloga između junaka i nema, kao da svaki lik zapravo vodi monolog, a devojčica je posmatrač i nemi učesnik. Naročit utisak ostavljaju junakinje – majka i baka – obe iz jedne bede pobegle u drugu, iz jednog nasilja u drugo. One su naučene da pristanu na grubost, iako su zapravo obe snažnije od svojih muževa. Ujedno učestvuju i u prenošenju tog surovog modela nadalje. Drugačije ne umeju. Babin svet je svet priča i pripovedanja, ali autorka je ne idealizuje. Baba se nerado kupa i nerado menja prljavu, smrdljivu odeću. Ona je stara siromašna žena sa sela, koja, ako treba, pred dedinim pijanim besom beži i na drvo.
Sredina koju Monika Herceg opisuje poetski, u kratkim slikama, baš onako kako bi i moglo izgledati dečje sećanje, nije stimulativna. Kruta je, grebe, žulja, peče, boli, preti i zamahuje šibom, ne podržava decu i njihovo odrastanje. Uči ih jedino otpornosti i stoicizmu. I zato moj duboki naklon za sve devojčice poput junakinje ovog romana koje se usude da izađu iz naučenih matrica, da ih odbace, da urade nešto sa sobom i sa svojim životom. Njihov start je deset puta teži, njihova hrabrost i svaki uspeh su deset puta veći.
Roman Ovdje počinje šuma objavila je izdavačka kuća „Šmeker devojka“ pesnikinje Radmile Petrović. Za upečatljive korice zaslužna Dragana Nikolić.

Vojislava Crnjanski Spasojević