„O ekonomičnosti rečenice mnogo učim od pjesnika i trudim se čitati što više poezije. Poezija me potiče da stvaram nove metafore i neobične sintagme koje će u čitateljevoj svijesti izazvati slike i emocije koje su oduvijek u njemu, ali ih nije bio svjestan. Ja sam kao čitateljica ovisna o tome. Tragam za tekstom koji će me dotaknuti na nove načine, što intenzivnije to bolje. Usporedila bih to sa zaljubljenošću i ushitom koji osjećate i koji želite zauvijek zadržati“, kaže Magdalena Blažević u jednom svom intervijuu. U takvoj vrsti ushita, ushita jezikom, drži nas ova vrsna spisateljica u svom romanu U kasno ljeto. Samo zahvaljujući tome uspevamo da ga nekako preživimo, zato što događaj o kome govori komada ono najdublje i najbazičnije ljudsko u nama. Ali njen je jezik dovoljno snažan, dovoljno moćan da ukroti strahotu i primora nas da izdržimo priču do kraja, prepuštamo se slikama koje nam se ređaju u glavi, bez daha, ošamućeni, prikucani u nekom čudnom prostoru između lepote i najčistijeg užasa. A ta lepota, jezička, duboko je protkana prirodom, sve zuji, cvrči, klopoće i šušti u bojama i zvucima Magdaleninih slika. Autorka je biće protkano prirodom, ona joj je duboko u srži, nosi je u sebi kao što priroda nosi nju; redak je to dar biti na taj način povezan sa svetom oko sebe, i umeti da ga tako precizno i čulno dočaraš. „Moje djetinjstvo jeste bilo takvo da je igra najčešće podrazumijevala vanjski svijet. Ljeti su u bari ispred kuće kreketale žabe, bila je puna skakavaca i ptica. Uz prugu perunike i šaš, polje puno kukuruzišta, oranica, prašnjavih puteva, visokih stogova sijena. U jesen magla, vlaga i blato. Zimi oštro, bjelina snijega i crnilo uglja. Sve te slike, boje i mirisi dio su mene“, kaže Blažević.

A priča? Od priče smišljeno nisam krenula, u želji da pre svega istaknem autorkino umeće. Priču toliko bolnu i strašnu prenela je bez patosa, bez melodrame, iznoseći istinu, goli fakat, nešto što se zaista dogodilo, ali što je čak i za književnost previše ukoliko ga ne preoblikuje ruka majstora. Priča je to o četrnaestogodišnjoj devojčici Ivani Širić iz sela Kiseljak, žrtvi ratnog zločina u našem poslednjem ratu. Ratu koji nas je sve obeležio (neke daleko više od drugih), ratu koji neka deca nisu preživela; ona koja jesu, poput Magdalene, sada nam pričaju najstrahotnije price. A najstrahotnije price su vazda one viđene očima deteta. Autorka je odabrala pristup kojim nam se, iz onostranog, mrtva devojčica direktno obraća. To je umetnički izuzetno snažan, intrigantan i zahtevan potez, takav da je rezultat neminovno razarajući. Ivana nam priča o poslednjem letu svog kratkog života, vraća se na slike iz ranog detinjstva, vraća na mesto zločina; zajedno sa njom posmatramo plavu kosu rasutu u blatu, vojničku crnu čizmu, crveni cvet koji joj se rascvetao na grudima; posmatramo rastočenu porodicu koja je iza nje ostala. Bez patetike. Bez optužbe. Glasom one koja je sa druge strane života, tamo gde se čak i užasi ovog sveta možda mogu pojmiti.

Ivina Širić je, dakle, zaista postojala. Magdalena Blažević ju je odlično poznavala, i učinila da se njena priča ne zaboravi. „U priči o Ivani ništa nije skriveno. Priča nosi njezino ime i datum smrti. Zajedno smo odrastale, dvorišta nam dijeli samo mali vrt. Dio tog ponedeljka – 16.08.1993 – provele smo zajedno i zato je priča toliko živa. Ostat će jednom od najvažnijih priča koje sam napisala i pokušavam je podijeliti sa što više čitatelja“. U nedavnom intervjuu za nedeljnik NIN, Blažević kaže: “Rat kao intenzivno iskustvo kroz koje sam prošla dio je i moje književnosti, jer pišem o onome što me kopka, muči, boli, od čega mi je nelagodno i od čega me strah, od čega bih se htjela sakriti. Knjige koje sam do sada objavila imaju direktnu ili indirektnu vezu s ratom, i dok sam ih pisala nisam kalkulirala hoće li to biti dobro za mene i moje knjige, jer recept za uspjeh neke knjige ne postoji, ali postoji za dobru književnost, a to su talent i disciplina.”

U skladu sa Magdaleninim rečima, naglasila bih da je neverovatna hrabrost bila potrebna da se ova priča ispriča, pre svega zato što nosi duboki pečat ličnog I proživljenog. Ne smemo dozvoliti da Magdalenin trud bude uzaludan. Ne smemo dozvoliti da Ivana Širić bude zaboravljena – bilo koja Ivana bilo kog rata. Ali – dodala bih I to – kao čitaoci ne smemo propustiti jedno ovako moćno pero regionalne književnosti kakvo je Magdalenino.

Osim romana U kasno ljeto, Blažević je objavila zbirku priča Svetkovina, te roman Sezona berbe, a nedavno I drugu zbirku priča pod nazivom Vučja kuća, o kojoj takođe možete čitati na našem blogu. Napomenula bih da se roman U kasno ljeto trenutno nalazi u najužem izboru za dve prestižne evropske nagrade, EBRD Literature Prize I Dublin Literary Award, čime ova izuzetna spisateljica stiče širu čitalačku publiku  I van našeg govornog područja.

Lidija Nikolić