Slađana Nina Perković – Lijek protiv melanholije, Predrag Đurić – Pet debelih pesnika, Aleksandar Tišma – Sečaj se večkrat na Vali 

„Izazivajući prošlost, izazivamo zvezdanu prašinu. Način da uobrazimo da smo saznali neku novu istinu. A sve se spaja u bezglasnom i najstvarnijem ponoćnom svetu između fantazije i sna.“ 

Citat ne pripada nijednom od autora knjiga o kojima pišem, već najnagrađivanijem jugoslovenskom i srpskom reditelju Aleksandru Saši Petroviću (Skupljači perja), o kom se nedovoljno priča. Junaci romana, odnosno njihovi autori, izazivaju prošlost i daju nam uobrazilju da smo iz te prošlosti i mi nešto saznali. To je ono što sva tri romana povezuje. Povezuje ih i deo života koji akteri provode u inostranstvu, opisi tog, prethodno maštanog, sveta i velika kritičnost. Povezuje ih i to što su autori domaći, premda različitih generacija. PRVI je Lijek protiv melanholije Slađane Nine Perković, DRUGI Pet debelih pesnika Predraga Đurića, i TREĆI autobiografija Aleksandra Tišme Sečaj se večkrat na vali.

PRVI

Roman Slađane Perković za mene je tužna knjiga, mada puna duhovitih situacija i opaski. Početnim scenama sa krvavom pačetinom na tanjiru korespondira sa Jestivom ženom Margaret Atvud i Vegetarijankom Han Kang. Glavna junakinja Marina kao mlada, posle rata u Bosni, odlazi u Pariz, gde sa partnerom živi – pseudoživot. Knjiga govori ne toliko o propasti jedne (njene) veze, koliko o sudaru različitih kultura, međusobno punih nerazumevanja, u skladu sa onom izrekom „sit gladnome ne veruje“. Marinin dečko nije bogat, nije baš da se nije ni pomučio u životu, ali jeste dovoljno sit da upadne u izblazirano-konzumerski stereotip i da mu starinske pločice, uspela večera, skup nož ili dukserica budu važniji od empatije. On je prototip svih onih koji ne mogu da slušaju tužne priče ako kvare dobru zabavu, koji se ne udubljuje i umoran je od nesrećnog bremena svoje partnerke, uljuljkan u samodovoljnost i blagodeti koje donosi život višeg srednjeg sloja, a nije mu stran ni mansplaining. Jednom rečju, on je simbol malograđanske zapadnjačke demokratije, do skoro trome, uspavane i nevoljne da bije tuđe bitke. No, čini se da je i sam nesrećan, a njegov mali, sređeni život, bar iz moje vizure, sveden je na pojavno i dosta isprazan. Marina je očigledno, neskriveno nesrećna, vazda nezadovoljna, cinična i, zapravo, željna pažnje i razumevanja. Pobegla je iz rodnog mesta, ali ne i od prošlosti i sebe. Okidač za pucanje je porodični spomenik koji majka diže u tamo nekim bosnama, a gde se nalazi i ime oca-dezertera, koji je pobegao od rata i odbio da puca na komšije (takođe u inostranstvo) i pokušao da spoji porodicu, ali zbog majčinog odbijanja nije uspeo. Dakle, sve se u Marini buni od tog spajanja posle smrti kad već majka nije htela da budu zajedno u životu. Njen svet je odavno srušen i za ono što smatra fasadom i licemerjem nema snage (uz ogradu da je i majka duboko tragičan lik). Ceo Marinin karkater je zapravo sazdan na kriku i gladi za ljubavlju i prihvatanjem, a put kojim ide kroz razne geg-situacije vodi je ka slomu, suočenju i izlečenju (sad mi pade na pamet, čak po klasičnoj šemi koju srećemo kod Rebeke Solnit u Izdaleka blizu). Ovo je jako pitka knjiga, ali govori o jako ozbiljnim stvarima, pa pitkost može da zavara. Roman je bio u užem izboru za NIN-ovu nagradu, a izdavač Imprimatur .

DRUGA

Đurićeva knjiga je velika oda Novom Sadu, Vojvodini (na jednom mestu je čak pomenut i Srpski Itebej, mesto rođenja i počivališta mojih roditelja), vojvođanskoj književnosti i jednoj generaciji (mojoj), koja se borila u turbulentnim vremenima, devedesetih, sa promenljivim uspehom, bar da ostane normalna. Naravno, i o onome što dolazi s novim milenijumom – za neke su to izneverena očekivanja, a za druge era bogaćenja. Đurićevi junaci takođe neko vreme provode u inostranstvu, ali se vraćaju iz raznih razloga (izabraću gađenje ka hipokriziji kao jedan od bitnih). Nijedan nije srećan, a sudbine im se spajaju na Petrovaradinskoj tvrđavi, kada roman prerasta u neku vrstu dramskog komada. Glavni junaci imaju simbolična, biblijska imena (Jakov, Luka, Ivan, Matija, Marko i Marija), a sa krštenjem, raspećem, čistilištem i sudnjim časom, pojavljuju se i Filip, Petar i Andrej, koji nosi nadu. Ono što je mene u romanu, zapravo, fasciniralo, jeste način na koji autor spaja citate iz različitih dela drugih pisaca sa svojim rečenicama u integralni tekst. Tako ćemo, između ostalog, sresti opise i misli Tišme, Lasla Vegela, Tešina, Kiša, Deže Kostolanjija, Despotova, Pisareva, Vujice Rešin-Tucića, Judit Šalgo, Katalin Ladik, Marije Šimoković, Ota Tolnaja, Mike Antića, Boška Petrovića… Zanimljivo je i kako petoro glavnih junaka percipiraju jedni druge i koliko to zapravo (ne)ima veze sa realnošću. Đurićev roman je lane dobio nagradu Stevan Pešić i bio u užem izboru za NIN-ovu nagradu. Izdavač je Raštan.

TREĆA

I kao što me je Đurićeva, prethodno pročitana, Zebaldova groznica odvela ka Zebaldovim Iseljenicima, tako me je ovoga puta Đurićev roman odveo ka Tišminoj autobiografiji. Pet debelih pesnika nam, dakle, daje presek od kraja 20. veka do danas, a Sečaj se večkrat na Vali (Sećaj se zauvek Vali) presek celog 20. veka i te mnogonacionalne Vojvodine, koja menja krvotok i demografsku kartu sa svim promenama granica, država, vlasti, ratovima i migracijama. O svemu tome, uostalom, piše i Đurić. Sa Tišmom svedočimo Raciji 1942, položaju Jevreja i drugih u samoj Mađarskoj tokom rata, čitamo briljantne opise histerično razuzdanog noćnog života u Budimpešti, gde se venčavaju eros i tanatos, prisustvujemo borbama za oslobođenje i poratnim čistkama i konfiskacijama, pokušajima autora da postane pisac, seciranju unutarporodičnih odnosa… Tišma nije blagonaklon prema sebi, nemalo je situacija kad se razapinje čak i onda kad bi neko sebe prikazao simpatičnijim. Ovakvu vivisekciju srešćemo decenijama kasnije kod Knausgora. Tišmine dijagnoze i analize sopstva, okoline i celog društva, precizne su i jasne. Slike kako se živelo i kako smo živeli prepoznatljive su i upečatljive. Najava užasa devedesetih ježi kožu. Pa ipak, ovu knjigu pamtiću po onim scenama koje su vezane za ostarelu majku, o kojoj brine, takođe ostareli, sin. Sebi, čini se, nije oprostio što nije stigao na vreme.

„Video sam je još samo mrtvu, i to tek dva dana potom, na sahrani. Ležala je, na groblju, u sanduku, u haljini koju sam za to u domu ranije umesto nje odabrao, glava joj je bila podvezana maramom da bi joj držala vilice, a vilice su bile bezube, to se videlo iako su joj usta bila zatvorena, pritegnuta maramom, što je verovatno značilo da kraj nje u trenutku smrti nije bilo nikoga da joj na vreme sklopi vilice, a pogotovo da joj istovremeno stavi proteze. Glave malo nakrenute na desnu stranu, pritegnutih vilica bez zuba, očnih kapaka za crticu razmaknutih pred hladnim plavetnilom koje se između njih tek-tek naziralo, bila je slična mojoj ptičici kad sam je našao jednog jutra na podu kaveza mrtvu.“

Izdavač je Akademska knjiga.

Vojislava Crnjanski Spasojević