Njihova iskustva su gorka i teška i kad su dobre i kad su zle, jer, naravno, nisu sve dobre. Teška su samo zato što su žene. Zato što je takva bila istorija čovečanstva, zato što su (fizički) snažniji imali i imaju potrebu za dominacijom, zato što dominacija podrazumeva i ponižavanje, zato što je potreba za vlasništvom (kapitala, žene, dece ili stoke, svejedno) neutaživa. Zato što je maskulini patrijarhat jednak istoriji ratovanja. Zato što su se prilagodile, gledajući kako da opstanu.

Ruke pružaju kao grane i kad se brane i kad grle, obavijajući ih da stegnu i zaštite. Kad su belopute, podsećaju na margarete. Kosu kad puste, teče kao reka. Mirišu na kuhinju i karamelizovan šećer, ponekad na blato, seno i kišu. Verovatno su zato knjige Magdalene Blažević toliko atmosferične, jer su njene junakinje srasle sa sredinom koja im određuje sudbinu, jer liče na drveće, cveće, vodu, jer od nje žive i u nju se bacaju. Neke su mlade, druge stare, ali sve uče taktike preživljavanja – kad je pijan, kad će da udari, kad je rat, kada siluju, kad treba da se beži ili stisnu oči, pa se čeka da prođe, kad ih izda onaj za koga su verovale da je zaštita, kada se ispostavi da pčela nije jedina koja ima žaoku… Često, kao što buja priroda, bujaju i one. Ali, čak i kad bujaju, jednako kao kad su neplodne, na meti su zbog proste činjenice da su – žene. Na meti i samih žena, jer su vekovima morale da se uče mimikriji i adaptaciji, ponekad zaboravljajući na solidarnost. A i samo su ljudi. 

Nova zbirka „Vučja kuća“ naslovom opisuje upravo sve ovo s početka, svet za ogroman broj žena jeste – vučja kuća. A kad su nesrećne, lanac nesreće se širi i transgeneracijski prenosi, najčešće na kćerke, mada ne samo na njih. Biram posebno priču „Žuta lala, dušo“, a za njom i „Zimovalište za sove“, „Mednu rosu“, „Vodite vraga“, „Pokućaricu“ (uz „Žutu lalu“, jednu od najtužnijih priča o odnosu majke i kćerke), „Djevojku iz sobe 302“… Naročito me pogađa ta nagluva, koščata tetka, „skvrčena kao suha mahuna“ (iz „Vodite vraga“),  sa „krmeljima zašivenim kapcima“ koji se više ne podižu; „rasušena su i zaglavljena prozorska krila“. Ta nemoćna ženica zaključana u sebe, koja se boji kupatila i kupanja i vrišti kad joj skinu maramu, a tek kad je šišaju! Nevrednost jer je niko nije hteo, a i jalova je. Na odru sama, za njom niko neće žaliti…

– Sve moje četiri knjige, koliko je do sada objavljeno, posvećene su ženskom iskustvu, pripovjedačice i junakinje su djevojčice, žene i starice – one su sve nalik jedna na drugu i potpuno različite jedna od druge, utoliko koliko se razlikuje iskustvo jedne žene na ovom svijetu. Posljednja knjiga, zbirka kratkih priča „Vučja kuća“, posvećena je odrastanju u postratnoj Bosni, u kojoj sam ja odrasla – grotesknom svijetu u kojem pravila gotovo da nije bilo, u kućama se čuvalo naoružanje, bili smo nepovjerljivi, u kafićima su sjedili dojučerašnji „ratni heroji“ koje su preko noći službeno preobrazili u ratne zločince i kriminalce koji nisu mogli prihvatiti novi poredak u kojem su nitko i ništa, a mi djeca smo mislili da ćemo već sutra, kad dođe zadnji dan rata, dočekati zemlju meda i mlijeka. Junakinje ovih priča postavljene su pred sudbonosne životne događaje, što je svakako slično pričama u „Svetkovini“, ali u novima bila sam odvažnija, u njima sam napisala sve ono što se u prethodnoj zbirci nisam usudila. „Vučja kuća“ dotiče se teme incesta, donosi eksplicitne scene silovanja djece i djevojaka u ratu, samoubojstva, ali i dalje tvrdim da je u tim pričama mnogo ljepote i nježnosti – rekla mi je Magdalena Blažević u razgovoru za NIN.

Slažem se, u pričama je mnogo lepote i nežnosti, a dokaz za to su vrlo emotivne reakcije koje izazivaju. Potreba da zaštitimo, ako ne junakinje, a onda sebe, male, sebe koje smo jednom kroz nešto od svega toga prošle.

Pošto mene mnogo ljuti kada pročitam komentar za neku knjigu „opet rat“, zanimao me je i odnos autorke prema tom opštem mestu nerazumevanja sveta koji nas, nažalost, opet snažno stiska i ne pušta. Njen odgovor bio je daleko tolerantniji od mojih reakcija, a između ostalog, rekla je:

– Rat kao intenzivno iskustvo kroz koje sam prošla dio je i moje književnosti, jer pišem o onome što me kopka, muči, boli, od čega mi je nelagodno i od čega me strah, od čega bih se htjela sakriti.   

U međuvremenu, njen roman „U kasno ljeto“ izabran je u najuži izbor za prestižnu Dublin Literary Aword, u konkurenciji npr. sa Ali Smit ili Oušnom Vongom, i u uži izbor za EBRD nagradu, opet u jakoj konkurenciji, u kojoj je, između ostalih, novi roman Gospodinova „Baštovan i smrt“ (friško pročitan, možda ne najbolji, ali najintimniji i najtužniji sigurno) ili „Sololand“ Hasana Blasima. „U kasno ljeto“ je nastao na osnovu proživljene lične tragedije. Uvek me je zanimalo da li takvi romani mogu da pomognu i autoru, ne samo čitaocu, da li izbacivanjem tako strašne larve tuge i traume iz sebe, doživljava neku vrstu izlečenja. Bude li mu lakše.

– On će zauvijek ostati poseban jer je jedini nastao na vlastitom iskustvu, pripovijeda o događajima koji su nas kao obitelj zauvijek obilježili, događaji kroz koje sam iskusila ekstremne emocije, naučila nešto o sebi već u djetinjstvu, o ljudima kao bićima koji su spremni na krajnje zlo, ali i dobrotu. Pisanje ne doživljavam kao proces koji bi me trebao liječiti, dok pišem iznova i iznova prolazim kroz ono kroz što prolaze moji junaci, ako to izostane onda u tom procesu nešto nije u redu – rekla je Magdalena Blažević.

I neću dalje prenositi intervju, u nadi da će ga neko možda celog pročitati. Za „Vučju kuću“ sam sigurna da je već čitana i da su svi zapamtili da „kiselo grožđe jeli su oci, a djeci utrnuše zubi“.

Izdavač je Booka, a veoma su mi se dopale korice koje potpisuje Diana Adili.

Vojislava Crnjanski Spasojević