O romanu Put u Birobidžan Judite Šalgo

Nije lako pisati o romanu Put u Birobidžan Judite Šalgo. Zaista nije lako. Ne zbog toga što je teško prohodan, kako bi se moglo pomisliti, već zbog njegove gotovo neiscrpne otvorenosti. Ova je knjiga istovremeno istorijski roman i njegova dekonstrukcija, dokumentaristika i apokrif, jevrejska povest o rasejanju i feministička utopija, roman putovanja u kojem se do odredišta ne stiže. Svaka od tih odrednica je tačna, a opet, nijedna nije dovoljna. Kao i zemlja iz njegovog naslova, roman se ukazuje u različitim oblicima, obećava da će se konačno materijalizovati, a zatim ponovo iščezava, ostavljajući za sobom samo tragove. Na nama je da ih sledimo.

Judita Šalgo radila je na Putu za Birobidžan do pred kraj života, a knjiga je objavljena posthumno 1997. godine. Vasa Pavković, koji je rukopis priredio, zapisao je da je roman smrću prekinut, ali ipak završen; drugde mu je u srpskoj književnosti pripisao značaj koji Kafkin „Zamak“ ima u evropskoj i svetskoj. Što se mene tiče, poređenje nije neumereno.


Birobidžan je, najpre, stvarno mesto: Jevrejska autonomna oblast ustanovljena na sovjetskom Dalekom istoku, zamišljena kao teritorijalno rešenje „jevrejskog pitanja“, nova domovina i Staljinova alternativa cionizmu. Ali istorijski projekat obećane zemlje u močvarnom i negostoljubivom predelu od početka sadrži sopstvenu karikaturu i pretnju. U romanu zato Birobidžan menja značenje gotovo pri svakom pojavljivanju: on je rezervna domovina, novi Sion, politički eksperiment, mogući logor, ludnica, „zemlja bez ubijanja“, ženski kontinent, utočište bolesnih i izgnanih, ali i mesto u koje istorija odlaže ono čemu u stvarnom svetu ne nalazi mesto.
Drugim rečima, Put u Birobidžan jeste roman o potrazi za zemljom koje možda nema, ali pre svega o ljudima kojima nijedna postojeća zemlja ne pripada.

Roman počinje kraćim poglavljem o porodici Rotšild i njenoj navodnoj umešanosti u projekat Birobidžan, da bi sledeće, veće poglavlje, Judita Šalgo posvetila Nenadu Mitrovu, istorijskoj ličnosti, novosadskom jevrejskom pesniku čije je pravo ime bilo Alfred Rozencvajg. Telesno obeležen, izložen podsmehu, poniženju i nasilju mađarskih okupacionih vlasti, Mitrov pripada gotovo svim zajednicama odbačenih koje će roman kasnije povezati: Jevrejin je, pesnik, fizički drugačiji, društveno nemoćan i erotski poražen. Njegova marginalnost nije samo jedna okolnost njegovog života, već položaj iz kojeg opaža svet.
„Nikad se nisam, nikad na zemlji snašao“, napisao je u pesmi „Summa vitae“. Teško je pronaći sažetiji izraz one neodomaćenosti iz koje će Šalgo razviti čitavu imaginarnu geografiju Birobidžana. U pesmi „Svim bogaljima sveta“ Mitrov zamišlja „novi naš Jerusalim“, grad zlehudnika i stradalnika, utočište skrhanih i malaksalih. Njegova intimna pustoš već sadrži nacrt kolektivne zemlje: od čoveka koji se nigde na zemlji nije snašao vodi put prema zamisli domovine za sve njemu srodne.
Šalgo, međutim, ne piše njegovu biografiju kao naknadno ispravljanje istorijske nepravde. Ona dokumentarno i proverljivo stalno izlaže pritisku pretpostavke, imaginacije i mogućih verzija. Mitrovljeva poezija postaje karta jedne „čudovišne, tada još bezimene zemlje“: intimna pustoš pojedinca počinje da liči na geografiju Birobidžana. U njegovom slučaju potraga nema oblik stvarnog putovanja. Ona se odvija u jeziku, u pesmi koja iz društvene i telesne skučenosti projektuje prostor drugog života.
Poglavlje nosi naslov „Istočni greh Nenada Mitrova“, čime se privatna žudnja, istorijsko nasilje i mitska predstava Istoka sabiraju u jednu dvosmislenu krivicu. Mitrovljeva opsesija Marijom Aleksandrovnom nije tek ljubavna epizoda. Ona je još jedna nemoguća zemlja: predmet čežnje koji se ne može posedovati, figura drugosti prema kojoj se junak kreće bez mogućnosti da je dosegne. Čak ni njegova smrt nije ostavljena u sigurnosti jedne verzije. Istorijski podatak o samoubistvu roman ne poništava, ali oko njega otvara prostor sumnje i mogućeg učešća Marije Aleksandrovne. Činjenica tako ostaje činjenica, ali prestaje da bude dovoljna. Barem za Šalgo.

Uz Mariju Aleksandrovnu u roman ulazi Larisa Rajzner, revolucionarka, književnica i ratna izveštačica — istorijska ličnost čiji je život antiteza svake uredne podele uloga. Ona je istovremeno pripadala privilegovanom svetu i revoluciji koja taj svet ruši; bila je žena u prostoru rata, politike i reportaže koji je bio kodiran kao muški; učesnica istorije i proizvođač njene slike. U romanu je s Mitrovom povezuje Marija Aleksandrovna, ali važnija od fabularne veze jeste srodnost njihovih pomerenih identiteta.
Larisa nije dopuna jednoj već uspostavljenoj priči. Njeno pojavljivanje širi mrežu romana i pokazuje kako Šalgo gradi značenje: naglim skretanjem, novim likom i novom istorijskom putanjom koja prethodnu ne razrešava nego je čini složenijom. Njena politička vera, ratno iskustvo, profesija i ljubavna drugost spajaju se u figuri žene koja pripada revoluciji, a ipak se ne može svesti na njene službene narative. Zato ona nije samo istorijska revolucionarka nego još jedna stanovnica mogućeg Birobidžana: osoba koju nijedan raspoloživi identitet ne obuhvata do kraja.
Porodica Rot uvodi drugačiju vrstu traganja. Njena potraga za izgubljenim plemenima prelama kolektivnu istoriju jevrejskog rasejanja kroz porodičnu genealogiju, nasledstvo, opsesiju i erotsku zabranu. Oskarova strast prema tetki Dini ponavlja Mitrovljevu nemoguću usmerenost prema Mariji Aleksandrovnoj: želja ponovo traži ono što joj je po samoj strukturi sveta uskraćeno. Mit o auri, svetlosti i nevidljivim emanacijama tela povezuje porodičnu tajnu sa čežnjom za dokazom da iza vidljivog sveta postoji još jedan, skriveni poredak. Kao što se izgubljeno pleme traži u istoriji, tako se izgubljena celovitost traži u telu i slici tela.

Tu je i Flora Gutman, koja stoji između građanskog sveta iz kojeg potiče i mogućnosti da ga napusti. Njena potraga je možda najtiša, ali nije manje radikalna. Granice njene tamnice nisu zatvorski zidovi, već porodični moral, propisane ženske uloge i nevidljiva mera do koje mlada žena sme da učestvuje u javnom i humanitarnom radu. Ideja ženskog utočišta za nju nije fantazija o večnom odvajanju od muškaraca, nego prostor predaha i učenja slobode: mesto na kojem bi žene mogle da žive po svome, posvećene znanju, umetnosti, zdravlju i vlastitoj emancipaciji.

Sve ove putanje vode prema istoj nepoznatoj zemlji, ali ona ni za koga ne znači isto. Za Mitrova je poetska projekcija unutrašnje pustoši; za Larisu prostor izvan disciplinovanih političkih, rodnih i seksualnih identiteta; za porodicu Rot odgovor na rasejanje i izgubljeno poreklo; za Floru mogućnost ženskog samoodređenja.
Radni zapisi Judite Šalgo, umetnuti u roman, ne uklanjaju tu razliku nego je potvrđuju: Birobidžan može biti „ženski kontinent“, „zemlja bez ubijanja“, ludnica, utopija, rezervna domovina. Zajednička im nije predstava cilja, nego potreba da cilj postoji.

U središte tih rasutih potraga stupa Berta Papenhajm, istorijska žena koju je istorija psihoanalize dugo pamtila pod pseudonimom Ana O. Kao pacijentkinja Jozefa Brojera postala je gotovo mitski „slučaj histerije“, ali je izvan toga bila spisateljica, prevoditeljka, osnivačica Jevrejskog ženskog saveza, humanitarna radnica i protivnica trgovine ženama i decom.
Međutim, Šalgo je ne oslobađa dijagnoze da bi joj vratila „pravi“ identitet. Berta ostaje Ana O, ali postaje i putnica, aktivistkinja, svedok evropskog nasilja i moguća Mesijana. Njena nekadašnja bolest ne nestaje iz priče, ali menja funkciju. Ono što je medicinski diskurs označio kao poremećaj postaje poseban oblik osetljivosti za glasove koje uređeni i zdravi svet ne čuje.
Berta Papenhajm kreće na putovanje Evropom, a na tom putovanju Balkan i Beograd za nju postaju važna tačka preseka na vertikali Severa i Juga. Sam ulazak na Balkan počinje simboličnim prolaskom kroz mračni tunel: prelazom iz osvetljenog, samouverenog i samozadovoljnog evropskog poretka u njegovo manje civilizovano Drugo. No, Berta tu ne nailazi na nasilje koje je Evropi tuđe i nepoznato — već na ogoljeni nastavak istog sistema: mrežu bordela, bolnica, sirotišta i puteva trgovine ženama.

I upravo tu, među ženama kojima je oduzet svaki društveni autoritet — prostitutkama, luetičarkama, bolesnicama i zatočenicama — kruži vest o ženskom kontinentu i dolasku Mesijane. Vladislava Gordić Petković precizno uočava da se tajna mitske zemlje smešta u „jezik ludila i bolesti“ jer se tako najbolje čuva od struktura moći. Glasina je ovde moćnija od dokumenta: zvanični poredak može je proglasiti simptomom i time je prevideti, ali je upravo zato ne može do kraja nadzirati.
Berta postaje moguća Mesijana ne zato što pristaje na tu ulogu, već zato što je druge žene u njoj prepoznaju. Njihovo prepoznavanje stvara autoritet izvan institucija koje odlučuju šta je istina, a šta bolest. Ženski rod se, kako piše Gordić Petković, pojavljuje kao tajno društvo sa instinktivno prepoznatljivim ritualima komunikacije — i, pre svega, kao zajednica koja traži teritoriju.
Ta teritorija nije zamišljena kao zemlja bez muškaraca. Zapravo je radikalnija: to bi bila zemlja bez robovanja, u kojoj žena ne zavisi od muža, ljubavnika, kupca ili dobrotvora. U njoj bi bili mogući različiti oblici ljubavi, ali ne i posedovanje drugog čoveka. Zato je Birobidžan istovremeno feministička utopija i optužnica protiv građanske Evrope, čija se pristojnost održava na nevidljivosti onih kojima ne dopušta ni vlasništvo nad sopstvenim telom.

Ako ste mislili da smo ovim iscrpli sva značenja koja Šalgo unosi u svoj neveliki roman, varate se. Staru predstavu o histeriji kao posledici „lutajuće materice“ Šalgo najpre povezuje sa Bertinim neprekidnim kretanjem, a zatim je širi na politiku, istoriju i sam evropski kontinent. Ne luta više samo materica kroz žensko telo. Luta Evropa, proizvodeći fantomske zemlje, spasilačke projekte, nove ljude, nove početke i Konačna rešenja.
Tatjana Rosić upravo tu pronalazi glavnu utopijsko-antiutopijsku osu romana. Birobidžan i ženski kontinent, sudbine žena i Jevreja, tonu u nesvesno Evrope kao njeno skriveno i neprihvatljivo Drugo. Izbor Sibira zato nije egzotično udaljavanje od Evrope: u sibirske logore upisana je evropska istorija greha, kazne i političkog nasilja. Obećana zemlja nalazi se u istoj geografiji u kojoj je moguće i njeno pretvaranje u logor.
Utoliko je svaka utopija u romanu već načeta antiutopijom. Projekat jevrejske domovine može postati deportacija; žensko utočište može postati izolacija bolesnih i nepoželjnih; zemlja bez nasilja može biti zasnovana nasiljem. Ali Šalgo zbog toga ne odbacuje samu potrebu za utopijom. Naprotiv, njen roman pokazuje njenu neuništivost. Kako piše Tatjana Rosić, ono što ne uspe kao društveni projekat pokušava da opstane kao umetnička tvorevina. Propala utopija vraća se kao simptom, glasina, legenda ili književnost.
Histerija tako prestaje da bude dijagnoza pojedinačne žene i postaje dijagnoza istorije. I politika ume da proizvodi fantomske trudnoće: obećava rođenje novog sveta, a stvara njegove lažne kopije. Ipak, u simptomu se ne nalazi samo bolest nego i sećanje na ono što je potisnuto. Birobidžan se vraća jer potreba za pravednijom zemljom nije nestala zajedno sa neuspelim političkim projektom.

„Put u Birobidžan“ nije složen samo zato što obuhvata veliki broj ličnosti, epoha i ideja. Njegova forma odbija hijerarhiju koja bi jednu verziju proglasila konačnom. Istorijske ličnosti i dokumenti nalaze se pored izmišljenih zapisa; biografija prelazi u apokrif; pismo u legendu; faktografija u halucinaciju; pripovedanje u autorkinu radnu belešku. Šavovi se ne skrivaju. Čitalac prisustvuje ne samo ispričanoj priči nego i njenom nastajanju, kolebanju i mogućim pravcima.
Takav postupak nije postmodernistička igra radi igre. Roman govori o ljudima izbačenim iz velikih istorijskih narativa, pa ni sam ne može preuzeti oblik jedne suverene, neprekinute pripovesti. Njegova fragmentarnost ima etički smisao: ne dopušta da različite sudbine budu svedene na ilustracije unapred zadate teze.
Zato je ovde forma neodvojiva od političkog značenja. Svet romana nema čvrsto središte jer ga nemaju ni njegovi junaci. Priče se dodiruju, prepoznaju i razilaze; jedna žena nastavlja put druge; pesma anticipira zemlju čije ime pesnik možda nije ni znao; istorijska ličnost ulazi u tuđi san. Pre tih priča, Birobidžan ne postoji kao gotova teritorija.

Pitanje nedovršenosti romana zahteva oprez. Činjenicu da Judita Šalgo nije dočekala njegovu konačnu redakciju ne treba pretvarati u književni postupak. (Dejan Ilić je insistirao na tome da „umiranje nije poetički čin“). Smrt autorke ne može se estetizovati kao još jedna potvrda otvorene forme.
Pa ipak, rukopis koji je ostao poseduje snažnu unutrašnju celovitost. Ne zato što su sve njegove linije zatvorene, nego zato što nijedna od njih, po prirodi stvari, nije mogla završiti jednostavnim krajem. Dragana V. Todoreskov sažima tu paradoksalnu dovršenost mišlju: ako je roman završen, priča nije.
To je možda najtačniji opis njegovog delovanja. Birobidžan mora ostati delimično nedosegnut. Kada bi bio pronađen, omeđen i do kraja opisan, postao bi samo još jedna država, institucija ili zvanična istina — upravo ono od čega njegovi stanovnici beže. Njegova snaga postoji dok je obećanje, glasina, čežnja i mogućnost; dovoljno stvaran da pokrene putovanje, dovoljno neuhvatljiv da ga moć ne može sasvim prisvojiti.
Završna „Šuma mučenika“ prividno okuplja rasute linije romana. Drveće, uspomena, nestajanje i jevrejska potreba za postojbinom stapaju se u viziju zemlje u koju dospeva sve izgubljeno. Birobidžan postaje arhiv onoga što je svet zaboravio: mesto gde će izroniti čovek i bol koji su drugde nestali. Ali ni taj završetak ne zatvara knjigu. Posle njega ostaju beleške, mogućnosti i tragovi — ostatak koji ne dopušta konačnu tačku.

Judita Šalgo je napisala delo koje je, kako primećuje Dragana V. Todoreskov, istovremeno roman i antiroman, utopija i distopija, jevrejska i ženska pripovest. Njegova veličina možda je upravo u tome što nijedan od tih parova ne razrešava. Ne bira između dokumenta i imaginacije, istorije i mita, bolesti i pobune, političkog poraza i utopijske potrebe. Drži ih zajedno, u stanju napetosti iz kojeg književnost tek nastaje.
„Put u Birobidžan“ zato se ne završava kao pročitana priča. Njegov prostor nastavljaju da naseljavaju stvarne i izmišljene žene, Jevreji, bolesnici, pesnici, revolucionari, žrtve istorije i njeni uzaludni sanjari. Birobidžan ne postoji, ili ne postoji još, ili postoji samo dok o njemu kruže priče. Potreba za njim, međutim, sasvim je stvarna.
.
.
(P.S. Svašta sam pročitala da bih umela da vam pišem o ovoj knjizi, a bogami u prikazu i koristila pročitano. Pomenuću neka imena: Vladislavu Gordić Petković, Tatjanu Rosić, Draganu V. Todoreskov, Vasu Pavkovića, Dejana Ilića. Nemoguće mi je bilo drugačije)
.
.
(P.P.S. Ova sjajna knjiga objavljena je u izdanju Kontrasta , a u okviru izuzetne edicije RE:PUBLIKA. Od mene preporuka 10/10.)

Lidija Nikolić