Bila bi šteta da se na blogu ne nađe presek ovogodišnjeg, dvadesetog, jubilarnog Festivala evropske poezije u Beogradu „Trgni se! Poezija!“, u organizaciji „Trećeg trga“ i „Srebrnog drveta“, održanog 25-27. septembra. Festival je obeležilo gostovanje nekoliko značajnih pesnika, čije su zbirke u izdanju „Trećeg trga“ promovisane upravo na Festivalu, a slogan za 2026. bio je „Od nemila do nedraga“, prema stihu pomalo zaboravljenog nadrealiste Milana Dedinca. Taj slogan, prema rečima osnivača Dejana Matića, ujedno oslikava turbulentno vreme u kom živimo, ali i put koji je festival prešao tokom dve decenije.

„Zašto Milan Dedinac? Ove godine, ima više razloga da se setimo poezije ovog malo zaboravljenog liričara i nadrealiste, i krilatice pod kojom je Dedinac svojevremno sabrao vlastito delo u korice jedne knjige. Pre svega, šest decenija se navršava od pesnikove smrti, 26. septembra 1966, ali i 124. godine od rođenja, 27. septembra 1902. Nije manje značajno da se ovaj festival održava u možda najdramatičnijem, a na paradoksalan način i hiper-nadrealnom trenutku, u svetu, i u našoj zemlji. Takođe, ono što smo izneli za ovih 20 godina, pokušavajući da u Beogradu ugostimo značajne i neobične pesnike Evrope i Balkana, izazovi, koji su zapravo i jedno od lica poezije, nesumnjivo, i najkraće, može se opisati tim rečima: od nemila do nedraga….“

Ovako je Dejan Matić najavio početak Festivala u tekstu objavljenom na sajtu „Vremena“. Ovde prenosimo i tekst izašao u štampanom izdanju „Vremena“ od 1. oktobra, pod naslovom „Koga sanjaju ukermerkeri“, uz dodatak – razgovor s crnogorskom pesnikinjom Barabarom Delać.

Većina gostiju se, predstavljajući svoje stihove, osvrnula na njihovu intimističku stranu i na ono što ih „žulja“ u svetu oko nas. Možda je najdirektnija bila poljska spisateljica Malgožata Lebda, koja je pričala o zbirci pesama „Mer de Glace“ i romanu „Lakomi“, oba u prevodu Biserke Rajčić. Ova književnica se upravo sa tom zbirkom nekoliko dana ranije našla u najužem izboru za PEN Hini nagradu za poeziju izuzetne vrednosti, koju dodeljuju engleski i irski PEN, i zadužbina pesnika Šimusa Hinija. Srpsko izdanje „Mer de Glace“ sastoji se zapravo iz dve zbirke – jedne pod tim imenom i njene prethodnice „Snovi ukermerkera“. Ukermerkeri su vrsta krava koje su, prema rečima same Lebde, dovođene u klanicu pored seoske kuće u kojoj je odrasla. Ta zbirka je završna u trilogiji o detinjstvu, a istim temama se vraća i u romanu „Lakomi“. U njemu junakinja dolazi sa prijateljicom kod bake i dede na selo, upravo u kuću pored klanice. Prostor koji su obeležile brojne smrti životinja proizvodi vrstu negativne energije, pa se baka teško razboljeva, a deo sela proklizava. Na pitanje šta sanjaju ukermekeri, Malgožata Lebda odgovara „bojim se nas, ljude“.

„ Nasuprot klanici i ubijanim kravama, u našoj kući životinje su sasvim drugačije tretirane. Zanimala me je oduvek ta disonanca. Ipak, moj roman nije o smrti, već o ljubavi. Važno mi je bilo da pokažem kako životinje mogu da budu tretirane i drugačije, a ne kao predmeti“, kaže naša sagovornica, priznajući da se iza lika bake u romanu krije njena majka. Dodaje i da živimo u vremenu velikih konflikata, klimatskih promena i veštačke inteligencije koja bi mogla da se nađe u rukama loših ljudi. Pa ipak, ona nalazi radost u sećanju na majčinu plemenitost.

Za razliku od „Snova ukermerkera“, stihovi u „Mer de Glas“ nastali su kao rezultat pesnikinjinog odgovora na projekat poljske vlade iz 2021. da poveže Baltičko more sa Crnim. Lebda je odlučila da i sama za 28 dana pretrči put od izvora Visle do njenog ušća, dug 1.113 km. Svakog dana trčala je po jedan maraton! Mer de Glas je, inače, lednik u Francuskoj koji se svake godine drastično topi zbog globalnog zagrevanja. Pesme posvećene ovom problemu i prirodi uopšte dobile su, kaže Lebda, ritam kojim je trčala.

„Ta zbirka pokazuje šta može da izrazi jezik. Ona je na granici aktivizma, ali nije prosto političko angažovanje. Kao pesnikinja imam pravo da zauzimam stav u odnosu na savremeni svet. I sama kao čitalac volim onu vrstu poezije koja korespondira sa trenutkom u kom živimo. Ali ja ne nudim odgovore, već postavljam pitanja sa željom da inspirišem čitaoce da i sami pitaju i traže odgovore. Svako pisanje je danas politično, samo su način i stepen angažovanja različiti. Kod pisanja poezije radi mašta, a u vreme velikih kriza, ona nam je najviše potrebna“, poručila je poljska autorka.

Za razliku od Lebde, najveća živa katalonska pesnikinja, prevoditeljka i feministkinja Marta Pesarodona (85) prvi put je posetila Srbiju, sa naročitim respektom, kako kaže, prema narodu koji se suprotstavio nacistima u Drugom svetskom ratu. I sama potiče iz antifašističke porodice – otac se borio u Španskom građanskom ratu, a i ona je bila angažovana u antifašističkim krugovima u vreme diktature generala Franka. Takođe, rano je počela da piše na katalonskom, u vreme kada još nije bio formalno dozvoljen kao ravnopravan u Španiji. Zbog želje da objavljuje na maternjem jeziku, a ne na španskom, kao mlada odbila je poziv da njeni stihovi budu publikovani na Kubi, iako je za nju, levičarku, to bila čast. Danas je, kaže, ljuti to što, uprkos predlozima Španije, katalonski nije uvršten u zvaničan jezik EU. Zastrašena je i onim što se događa u svetu: „Ponovo vidim buđenje fašizma. Imam dobrog prijatelja, Katalonca rođenog u Južnoj Americi, profesora na njujorškom univerzitetu. Svaki put kad se iz Katalonije vraća u SAD, boji se da li će moći da uđe! I u Kini smo svedočili direktnom kršenju demokratije, a u u Nemačkoj, koja se posle Drugog svetskog rata spektakularno obračunala sa prošlošću, raste fašizam. Kao feministkinju, naročito me zabrinjava veliki broj žena na čelu ultradesničarskih, pa i neonacističkih partija, kao u Kataloniji. Ovaj trend prati opšti porast neokonzervativizma. Kao da smo zaboravili da je u srednjem veku Katalonija imala sjajne žene trubadure“, podseća Marta Pesarodona.

Njena sabrana poezija objavljena je u zbirci „Svemu se divim“, u prevodu Jelene Petanović.

Iz Katalonije je na Festival stigao i Žaume (Đaume) Se Pons Alorda, pesnik, prevodilac i kulturni aktivista. Pre deceniju i po on je već gostovao, pa se sada osvrnuo na promene u svom životu za ovih 15 godina, ali i na promene na samoj književnoj sceni, na kojoj vlada „turbo kapitalizam“. Izdavači i tržište, kaže, stalno traže mlade pesnike koje će „iskoristiti i odbaciti, pa uzeti nove“. Za Alordu je, kao i za Paola Pazolinija, poezija borba protiv takvog poretka: „Moj moralni sistem je otpor. Živimo u haotičnom svetu, a odgovor na mizeriju jeste stvaranje i entuzijazam. Glavni problem u Kataloniji je borba za nezavisnost. Nalazimo se u političkoj situaciji koja nije dobra i mislim da će krajnja desnica i u Kataloniji i u Španiji dodatno otežati stvar, pa se plašim sukoba. Brinu me i klimatske promene u svetu. Ako svako leto bude ovakvo kao prošlo ili još gore – izgorećemo. Klimatske promene su nešto što hitno mora da se zaustavi, jer je ugrožen naš dom. Uz to, mislim da je veoma opasna i veštačka inteligencija. Džejms Kameron je u serijalu „Terminator“ pokazao da ona može da uništi celo čovečanstvo zato što čovečanstvo uništava planetu. Ako je veštačka inteligencija ta koja treba da nastavi da postoji, moraće sve da nas pobije da bi planeta ostala i ona opstala. Naravno, to je alat koji nam može pomoći, ali on menja i način na koji pišemo, razmišljamo, reagujemo. Menja gramatiku, leksiku, vokabular, način na koji koristimo rasuđivanje. To već vidim na društvenim mrežama, u tekstovima napisanim pomoću AI, u pismima.“

Jedan od gostiju Festivala bio je i malteški pisac Imanuel Mifsud, od ranije poznat u Srbiji. On je prvi dobitnik Evropske nagrade za književnost sa Malte, a nedavno je ovenčan i Homerovom medaljom u Briselu za izuzetan doprinos književnom stvaralaštvu. U upravo objavljenoj zbirci „Moje drago telo“, u prevodu Novice Petrovića, bavi se našom prolaznošću, starenjem, bolestima, smrću… Uvodne pesme su njegova reakcija na vesti iz doba kovida, mada ima i drugih kojima direktno reaguje na događaje o kojima je čitao ili za njih čuo. Pored poezije, pred Festival je objavljen i njegov roman „Spavaj sad, o spavaj sad“, u prevodu Milana Dobričića, o snovima – kako onima koje zaista sanjamo, tako i onima u prenesenom značenju.

„Oduvek sam smatrao da pisac treba da reaguje na događaje. Onaj koji to ne čini nije manje vredan, ali ja sam se divio onima koji reaguju, u mladosti posebno Hajnrihu Belu. Lično su me zanimale vesti o ljudima iz drugih zemalja, ali tu se javlja etički problem. Ako nisam iskusio priču drugih, imam li pravo da je komentarišem. To mi se npr. desilo kada sam pisao o raspadu Jugoslavije. S jedne strane, smatram da ne mogu da ćutim jer sam građanin sveta a ne samo svoje zemlje, a sa druge se preispitujem imam li pravo na komentar ako nisam bio tamo“, objašnjava Mifsud.

Ono što ga danas najviše zabrinjava jeste nedostatak kritičkog mišljenja. U slučaju Malte, većina ljudi sledi ono što im kaže jedna od dve velike lokalne partije, bez preispitivanja: „Malo ljudi je zabrinuto zbog onog što se, na primer, dešava u Palestini i drugim zemljama. Misle: ’Sve dok imam novca u džepu, meni je dobro i nije me briga.’ Problem je i u tome što nikada zapravo nismo saosećali sa muslimanima. Romantičarski pisci su početkom 20. veka stvorili narativ o tome da smo 1565. godine mi spasili Evropu od muslimanske invazije i zaštitili hrišćanstvo. To je, naravno, samo romantičarska fantazija, ali i danas snažno odjekuje. Mnogi Maltežani ne vole ni Afrikance, a tokom poslednje decenije tzv. socijalistička vlada uvela je ekonomski sistem u kojem imigranti – koji dolaze odasvud, uključujući Latinsku Ameriku – obavljaju ponižavajuće poslove. Mnogi ne mogu da podnesu te ljude, ali su im oni istovremeno potrebni i iskorišćavaju ih. Migranti iz Indije, Pakistana, Bangladeša, žive po 20 u stanovima za četvoročlanu porodicu. Prema tim građanima postoji mnogo mržnje i to me brine“, zaključuje Mifsud.

Svoje pesme na Festivalu predstavili su i nagrađivana crnogorska pesnikinja Barabara Delać (nova zbirka „Strahovita nježnost“), Dejan Matić (nova zbirka „Šuldigum, Lili Marlen) i Milan Dobričić, a promovisane su i „Sabrane pesme“ nobelovca Juna Fosea, u prevodu Radoša Kosovića.

Zbirka Barbare Delać „Strahovita nježnost“ je i intimna i introspektivna, mali dnevnik prizora, razmišljanja i osećanja, ali i vrlo kritična prema savremenom svetu, prošlosti, pa i samoj poeziji. Pesma koja je otvara posvećena je Oušnu Vongu i njegovom romanu „Na zemlji smo nakratko predivni“, koji je na Barbaru ostavio veliki utisak, iako priznaje da joj je omiljena knjiga „Vernon trodon“ Viržini Depent. I upravo ova pesma, na neki način, daje ton celoj zbirci – s jedne strane imamo okrutnost sveta, a sa druge npr. prve ljubičice koje se probijaju kroz smrznutu zemlju. Poezija je za Barbaru Delać vrsta otpora, jer je nekomercijalna, nema merkantilnu vrednost, pa je samim tim i slobodna, ali u stalnoj opasnosti da se zaljubi u samu sebe. Nežnost je takođe vrsta otpora u svetu u kom smo naučeni da ne pokazujemo slabost, a svaka nežnost doživljava se upravo tako, kao patetika i slabost. Zato ova nežnost mora biti strahovita.

U zbirci se pominju i recidivi devedesetih u kojima je Barbara bila dete, pa tako imamo reči „rat“, „glad“, „rad“, Vukovar itd. Pojmovi za koje smo mislili da su obeležili neke druge generacije, ali koji su, očigledno, ostavili neizbrisiv trag i na onima posle nas. Takođe, imamo nekoliko pesama u kojima je lik baba, dok prokušava da prenese transgeneracijsko iskustvo, poželjne modele ponašanja i želje, ali i otpornost i izdržljivost. Tako baba „tvrdi da smo samoću prizvali na ivici stola“, ili, u pesmi „Solidna sloboda“, lirskooj junakinji želi solidan brak, solidan stan, solidan posao. Samo, naša lirska junakinja nije od onih koje cene reč „solidno“.

Barbara je koautorka i poetsko-muzičkog albuma „Gdje smo ovo, pričaj mi“, nastalog kao poema tokom rezidnecije u Berlinu, kada je posmatrala ljude koji sate i sate provode pod zemljom, u metrou, na putu na posao i s posla. Većina njih su imigranti.

Zanimljiv je bio razgovor s Barbarom, pa ćemo ga, uz njeno dopuštenje, ovde u nekom trenutku preneti kao intervju.

Vojislava Crnjanski Spasojević