Tendenciozno biram da za Osmi mart izađe prikaz romana Hristine Radović Andrić Arjačkinje barjačkinje, koga ćete jer obrađuje odnos majke i kćerke – tema o kojoj sve više pričamo, a opet nikad ne ispričamo sve, jer je kod većine u pitanju veza razapeta između slepog obožavanja i tuge, uskraćenosti, besa… Ali, ovo nije samo roman o tome. Naprotiv, veoma važan, takoreći ključan jeste i uticaj malograđanske sredine, u ovom slučaju „salonske posleratne aristokratije“, na živote glavnih junaka, kao i nepripadanje i lutanje kroz prostor i vreme. Likovi živi, upečatljivi, često groteskni i tendenciozno izvučeni do karikature da bi se nacrtala pojava, odnos ili karakter. Jer Hristina Radović Andrić je grafička dizajnerka, a njeni crteži u knjizi čitaoca dodatno uvlače u priču. Stilski konzistentan, bez grubih šavova, atmosferičan – tako bih ja opisala ovaj roman…

Kuća na selu u kojoj se dešava bar polovina radnje, iako metafora, zapravo je i sama junak – terapeut koji glavnu junakinju Nuru Nuh vodi prvo do sloma, pa do isceljenja. Pri tom, toliko je slikovita da sam sve vreme pred očima imala jednu komšijsku kuću sa dugačkim tremom, u selu mojih roditelja. Čak su iza dvorišta i bašte u ovoj mojoj, prizvanoj kući, ostaci nekadašnje reke, više rukavca koji je toliko presušio da jedva da podseća na potok. Ali voda je ipak tu, kao u knjizi…

Dakle, priča o tome koliko života protraćite bežeći od toga da ličite na svoju majku, a onda se prepadnete kad shvatite da se možda baš u nju pretvarate. Za to vam je potrebno mnogo dodatne snage – da povučete ručnu i zaustavite prenošenje transgeneracijske traume i bolesti. Da nasuprot jednoj depresivnoj, nesrećnoj, manipulativnoj i hladnoj ženi, ostanete nežni i topli, ali ne i statista u svom i tuđim životima. Da ne nametnete sebi nošenje sa ulogama, npr. kćerke koja ne ispunjava očekivanja, supruge koja traži svoje mesto u braku, stoprocentno posvećene majke, brižne vlasnice pasa… Jer posvećenost bez zadrške samo je drugi pol neljubavi prema sebi, ne baš toliko različit od načina na koji Nurina majka ne voli sebe. Ovo je priča o pet žena i dva muškarca pod, uslovno rečeno, jednim krovom i o toplo-hladnim porodičnim odnosima. 

Jednom mi je izvesna psihološkinja objašnjavala koje su sve posledice nedostatka fizičkog kontakta kod ljudi i životinja: sporiji razvoj, rana demencija, depresija… Setila sam se toga dok sam čitala Arjačkinje barjačkinje. Setila sam se i atmosfere u selu u kom su me bake čuvale tih ranih sedamdesetih, dok nisam krenula u vrtić u gradu u kom su živeli i radili moji roditelji. U gradu u kom nije imao ko da me čuva. Setila sam se svih onih petaka popodne kad sam bezbroj puta izlazila ispred kapije, iščekujući belog „fiću“, a posle belu „ladu“, kojom će se roditelji dovesti da provedemo zajednički vikend (nikad nisam pitala tatu zašto je birao bela kola). Iako sam znala da sam voljena, iako mi je to pokazivano, bar danas mislim neštedimice, mogu sasvim da razumem Nurin osećaj odbačenog, takoreći deteta „viška“. Verovatno mi se knjiga i dopala upravo zbog tolikog kapaciteta da snažno evocira slike.

Bake su nežne prema Nuri, ali nisu bile nežne prema svojoj deci koja su odrastala u posleratnoj Jugoslaviji. Naučen model, uobičajen za ono doba, kada su iza generacije naših baka ostali rat i beda, a one se (još) nisu izvukle iz skuta čvrstog patrijarhata. Emocije se ne pokazuju, jak si koliko možeš bez suza da izdržiš „indijansku vatru“ (uvrtanje ruke). Neizmerno sam volela svoju babu, snažnu ženu, ali nisam zaboravila priču da je moju isprepadanu četrnaestogodišnju majku odvela tri dana ranije u potpuno pust internat Učiteljske škole u Vršcu, jer je morala u nadnicu (moju malu majku koja pre toga nije izašla iz sela). Duh vremena je vrlo vešto uhvaćen, pa je stoga knjiga Hristine Radović Andrić, osim što je intimistička psihološka studija, ujedno i vešt presek društva u kom smo živeli ili živimo, razapeti između grada i sela, između građansko-glembajevskih ili košmarnih prošlosti, i naizgled bezbrižne, pa ipak malograđanske sadašnjosti. U njoj porodične istine ostaju iza zatvorenih vrata, a psihičke tegobe se ne leče i porodica se pravi da ne postoje, uprkos nemerljivoj šteti po obolelog i decu. 

Možda Nura nije sasvim pouzdan pripovedač, ali posledice su ipak jasne i zato je njeno suočavanje sa sobom i porodičnim duhovima, među svim tim dotrajalim šalonima, zvucima kapanja vode koji noću liče na otkucaje srca, razbacanim knjigama, lavežom pasa, ostavljenim flašama „sovinjon blana“, natrulim voćkama u činiji s računima i sasušenim tragovima izmeta dementne majke, dakle, zato je njeno suočavanje tako dramatično, a razrešenje tako radikalno.

Valja dodati i da me je roman pomalo vratio na jedan drugi – U kući i u vrtu je bilo mnogo cvijeća Gabrijele Rukelj Krašković, pročitan pre tri meseca. Hrvatska autorka sasvim drugačijim stilom, gotovo hladno dokumentarističkim (ispod kog sve zapravo vrišti), obrađuje istu temu – odnos majke i ćerke (odnosno usvojiteljke i usvojene) u naizgled tipičnoj malograđanskoj porodici, u jugoslovenskoj unutrašnjosti tog doba. Za komšije i prolaznike mnoštvo cveća u prozorima i bašti. Iza vrata i prozora struji zima, bez zagrljaja i dodira da je ublaže.

Arjačkinje barjačkinje je izdala beogradska „Booka“, a U kući i u vrtu zagrebački „Ocean more“.

Vojislava Crnjanski Spasojević