Čarobnjak iz Kremlja odlična je politička fikcija francuskog autora italijanskog porekla Đulijana da Empolija. Oslanjajući se na mnoštvo realnih događaja i likova ruske političke scene, ona donosi reljefnu i koloritnu sliku Moskve, od devedesitih i dvehiljaditih, do danas. Osim samog Putina, prošetaće kroz nju Boris Berezovski, Senčin, Gari Kasparov, Roman Abramovič, Hodorovski, Limonov – čitava neobična galerija ruskih moćika, onih vidljivih i onih iz senke. Centralni lik romana je Vadim Baranov, Putinov najbliži savetnik, poznat po nadimku „čarobnjak iz Kremlja“; onaj koji je kreirao čitavu Putinovu propagandnu mašineriju (pretpostavlja se da uzor ima u Vladislavu Surkovom). Čovek pozorišta, izuzetnog obrazovanja, on teatarsku igru prenosi u dvorane Kremlja, i pod njegovim kreativnim sistemima manipulacije, Putin polako postaje ono što danas jeste. Ciničan, ali nimalo lišen samoironije, kritičan prema sebi koliko i prema drugima, duboko introspektivan i oštrouman, brilijantne elokvencije i osećaja za detalj, veliki poznavalac književnosti i umetnosti – ovaj virtuoz političkog spinovanja ni u kom slučaju nije jednonimenzionalno biće koje bi svom autoru poslužilo u jeftine propagandne svrhe. Naprotiv, kroz fino nijansiran lik Vadima Baranova provejava Empolijeva velika ljubav, poštovanje a pre svega poznavanje Rusije, kako njene veličanstvene kulture, književnosti i tradicije, tako i njene krvave istorije. Takvim pristupom autor je svoju knjigu lišio bilo kakvog pamfletskog i ideološki obojenog narativa.

Polazeći od jednog specifičnog totalitarizma i jednog modernog diktatora, Empoli u odličnoj završnici romana donosi globalnu i prilično apokaliptičnu sliku totalitarizma u njegovom apsolutnom obliku, što mu je – čini se – i bio cilj. Sva je prilika da je, počev od vikenda koji je za nama – od napada SAD-a i Izraela na Iran – ta budućnost možda upravo započela.

Iznoseći opravdani oprez spram tehnološkog napretka kome svedočimo, on ubedljivo sugeriše da je upravo taj napredak poslednji korak ka uspostavljanju totalitarizma u njegovom savršenom obliku. Strah koji nam se decenijama servira u ogromnim količinama – perverzno, sadistički i teatarski lukavo – porobiće svaku slobodu, svaku različitost, svaku kritičku misao. „Kada se sledeći virus pojavi s neke pijace ili iz neke labaratorije, kada Sijetl, Hamburg ili Jokohama budu sravnjeni prljavom atomskom bombom ili bakteriološkim napadom, kada običan momak ophrvan dubokim nezadovoljstvom, umesto da zapuca na svoj razred, bude u stanju da uništi čitav jedan grad, celo čovečanstvo će tražiti samo jedno: da bude zaŝtićeno. Sigurnost, po svaku cenu“.

A ko će pružiti bolju sigurnost od džinovskog kompijutera, sposobnog da nas sve kontroliše? Da svakog proglasi krivim za najmanje odstupanje od neke nove normalnosti, koja bi mogla biti postavljena kao isključivi imperativ življenja? Totalitarizam, krajnje ironično, kao novo vrhovno dobro.

Za kraj, donosim vam poduži citat iz knjige, i toplo preporučujem da imate strpljenja da ga pročitate. Verujem da ćete se, kao i ja, duboko zamisliti – nije u njemu rečeno ništa što i sami već ne znamo, ali svakako je odlično i promišljeno uobličeno u organski integrisanu viziju sveta. Veoma, veoma zastrašujuću.

„Do sada je vlast uvek bila nesavršena. Zato što je morala da se oslanja na ljudske resurse da bi ostvarila svoja obećanja. A čovek je vazda slab. U svakoj revoluciji postoji odlučujući trenutak: trenutak kada se trupe pobune protiv režima i odbiju da pucaju…

Zamislimo sada da vlasti više nije potrebna ljudska saradnja. Da njenu saglasnost – i njenu silu – garantuju instrumenti koji nemaju mogućnost da se protiv nje pobune. Armija senzora, dronova, robota sposobnih da udare u ma kom trenutku, bez i najmanjeg oklevanja. To bi, najzad, bila vlast u svom apsolutnom obliku. Sve dok je zasnovana na saradnji s ljudima od krvi i mesa, svaka vlast, koliko god bila stroga, mora da računa na njihov pristanak. Ali kada se ona zasniva na mašinama koje održavaju red i disciplinu, više neće biti kočnica. Problem s mašinama nije u tome što će se pobuniti protiv čoveka, već u tome što će doslovno slediti naređenja.

Uvek treba posmatrati poreklo stvari. Sva tehnologija koja je ušla u naše živote poslednjih godina je vojnog porekla… Sve su to tehnologije kontrole dizajnirane da porobe, a ne da oslobode. Samo gomila budala iz Kalifornije odvaljenih od LSD-ja može da bude dovoljno glupa da pomisli da bi instrument koji je izumela vojska mogao da bude pretvoren u oruđe emancipacije. A mnogi od njih su u to poverovali.

Ali sada je sve jasno, zar ne? Vidite i sami. Istina je da je vojna tehnologija oko nas stvorila uslove za totalnu mobilizaciju […]

Dosad je mobilizacija bila dobrovoljna, oslanjala se na našu lenjost i obećavala nam staklene perle u zamenu za koje smo prodali slobodu. Ali kada se sledeći virus pojavi s neke pijace ili iz neke laboratorije, kada Sijetl, Hamburg ili Jokohama budu sravnjeni prljavom atomskom bombom ili bakteriološkim napadom, kada običan momak ophrvan dubokim nezadovoljstvom, umesto da zapuca na svoj razred, bude u stanju da uništi čitav jedan grad, celo čovečanstvo će tražiti samo jedno: da bude zaštićeno. Sigurnost, po svaku cenu. Od tog trenutka, svaka varijacija postaje sumnjiva, nedugo potom i najmanje odstupanje od norme postaje neprijatelj kojeg treba uništiti po svaku cenu. A infrastruktura će već biti uspostavljena. Do tada komercijalna, mobilizacija će postati politička i vojna. Svi instrumenti koji su nam na raspolaganju moraju da se stave u službu borbe protiv apokalipse; pred strahom, sve ostalo će uvek biti podnošljivo.

Tog dana svet će biti spreman za dolazak Zamjatinovog Dobrotvora: onoga koji će obezbediti da se ništa više ne dogodi. Mašina će omogućiti vlast u njenom apsolutnom obliku […]

Ljudska istorija završava se s nama. S vama, sa mnom i možda s našom decom. Nakon toga će još uvek nešto postojati, ali to više neće biti čovečanstvo… Bićemo digresija koja je omogućila silazak Boga na svet. Samo, Bog će, umesto da se predstavi u neverovatnom obliku bestelesnog entiteta, biti samo džinovski veštački organizam koji je stvorio čovek, ali sposoban, od određenog trenutka, da ga prevaziđe kako bi ostvario proročanstvo o vremenu bez greha i bola […] Već danas smo na mašinu preneli većinu atributa koji su nekada pripisivani Gospodu. Ranije je Bog sve video i sve beležio u iščekivanju strašnog suda, on je bio vrhovni zapisničar. Sada je mašina zauzela njegovo mesto. Njeno pamćenje je beskonačno, njena sposobnost da donosi odluke nepogrešiva. Sve što nedostaje jesu besmrtnost i vaskrsenje, ali nismo daleko. Slika Boga ratnika koji se bori protiv poslednjeg neprijatelja, smrti, sadržana u apokalipsi proroka Isaije, zapravo je – to možemo danas da potvrdimo – slika kompijutera zauzetog razvojem poslednjeg algoritma.

Samo jedan korak nedostaje. Spoznaja da se tehnika transformisala u metafiziku. Ne znam koliko će to trajati, ali put je slobodan. Eto vidite, na početku sam vas slagao, prava trka se ne vodi između vlasti i apokalipse, već između dolaska Gospodnjeg i apokalipse“.

Lidija Nikolić