Džonatan Litel, francusko-američki pisac, potomak ruskih Jevreja koji su se u 19. veku doselili u SAD, izgradio je jedan od najupečatljivijih muških književnih likova koje sam srela – dr Maksimilijana Auea, esesovca francusko-nemačkih korena, inteligentnog, obrazovanog, poznavaoca umetnosti, čak i sa jasnim predstavama o moralu. Pa ipak, Aue će učestvovati u nekim od najmonstruoznijih zločina u Drugom svetskom ratu, u romanu Eumenide. Bablji (Babin) Jar, bitka za Staljingrad, Aušvic, bombardovanje Berlina, uništavanje budimpeštanskog geta – samo su neke od stanica na kojima ćemo se sa njim naći. Da bi nam predstavio ovu brutalnu, sirovu, povremeno vrlo mučnu sliku Trećeg rajha i Holokausta, Litel je pročitao, po sopstvenom priznanju, više od 300 knjiga, pet godina istraživao i putovao u Nemačku, na Kavkaz i u Istočnu Evropu. Takođe je, kaže, pokušao sebe da stavi u kožu nekoga ko je rođen u predratnoj Nemačkoj i ko je pripadao nacionalsocijalistima. Dakle, ne Vermahtu, kao regularnim vojnim jedinicama, već partijskoj, danas bismo rekli paravojsci, SS-u. Upravo ova činjenica, plus Litelova iskustva na ratištima na kojima je bio kao humanitarac (uključujući Bosnu), ali očito i prevođenje dela markiza de Sada, učinilo je da lik Maksa Auea bude toliko kompleksan i upečatljiv. Ali, na stranu lik kao takav, sa svim njegovim strahovima, besom, ljubavlju, nastranostima i ludilom. Litel pokušava, zapravo, kroz njega i razgovore sa drugim nacistima, pa i nekima od najpoznatijih lica Rajha (Himler, Šper, Ajhman, Hes i dr.) da odgovori na pitanje zbog kojih ja valjda i čitam sve ove knjige – šta je to nagonilo i nagoni ljude koji su (bili) dobri očevi, sinovi, komšije, da učestvuju u krvoprolićima, da izgube empatiju, da dovedu ljudska bića u potpuno dehumanizujući položaj, koji će im olakšati da ih – prljave, vašljive, poderane, us*ane kosture – lakše ubiju. Ali ubijali su i fino obučene, u naponu snage, decu i trudnice pre nego što su stigli do logora, pre nego što su ih dehumanizovali. Dakle, šta je nateralo dr Auea, koji bi kao umetnički nastrojen intelektualac, doktor prava, pa još i gej, trebalo da bude prirodni oponent nacizmu, da mu revnosno služi?

Isključićemo neke lične razloge i sticaj okolnosti. Hana Arent je govorila o banalnosti zla. Kod Litela je taj poslušnički, činovnički duh – „samo sam radio svoj posao“ – tek jedan od pojavnih oblika. Njegov Aue ne želi za sebe takva „banalna“ opravdanja. On sebe, zapravo, i ne opravdava, već sve vreme izlaže obilje činjenica i traži odgovore, ne prestajući revnosno da obavlja birokratske dužnosti koje mu poverava SS, a kojima saučestvuje u genocidu. I još od čina poručnika dogura do pukovnika i primi orden od Hitlera. Aue misli da je ubijanje Jevreja greška, naročito s ekonomske strane jer se gubi radna snaga, ali shvata i da je to dužnost, ma koliko bila „neprijatna i sramna“, koje se čovek mora prihvatiti ako dobije naređenje, kao što je Avram prihvatio, uz mnogo tuge, zahtev Boga da žrtvuje sina Isaka. I čini se da je tako, zapravo, sve počelo. Sa Boga kroz istoriju vlast je prešla na kralja, kao nosioca božanskog prava. Kad je taj kralj izgubio glavu, „preneta je na narod ili naciju i zasnovana je na izmišljenom ugovoru’“. Nacionalsocijalizam je u fokus stavio taj narod – Volk, čiju neprikosnovenost izražava firer. I tako dolazimo do toga da „biti ‘dobar Nemac’ znači poštovati zakone, i samim tim, Firera: nema drugog morala…“ ( objašnjava Aue u razgovoru s Ajhmanom). Dakle, u ime naroda, otelotvorenog u Hitleru, Aue i ostali svesno žrtvuju svoju ljudskost (zvuči poznato?). Slepo obožavanje discipline pobediće saosećanje, čak će empatiju shvatiti kao iskušenje koje kao vojnici moraju da prevaziđu. Tako će Aue, kad mu pored masovne grobnice, usred egzekucije, priđe četvorogodišnja devojčica i pruži ruku, s tugom je povesti do jame i predati vojniku iz streljačkog voda uz reči „Budi nežan“! I nije to jedini cinizam u knjizi, mnogo ih je, počevši od same činjenice da su neki vojnici verovatno sebe videli kao žrtve, jer oni, zaboga, nisu želeli da ubijaju žene i decu! A morali su zarad Nemačke i nemačkog naroda. Pa su zato povraćali, dobijali dijareje i nervne slomove kad im u pauzi između streljanja za marendu posluže krvavicu… Vrlo su upečatljive scene i one pored bazena, kraj logora, kada se na baštenskoj zabavi nacisti kupaju i pijuckaju pivo, dok stražari sprovode dva logoraša na streljanje jer su ukrali ljuske krompira. Ili kada se Ukrajinci bune pošto im rekom na šabat promiču leševi, ali ne i kada pored grada masovno ubijaju njihove komšije, terajući ih da prvo legnu kao sardine, da bi u jamu moglo što više da ih stane. Cinizam je i kada se organizuje (kvazi)naučna konferencija na Kavkazu i dovlače iz Berlina „stručnjaci za rase“, da bi se utvrdilo jesu li tamošnji planinski Jevreji (Bergenjuden) Hazari koji su prihvatili judaizam, pa ih treba poštedeti, ili su etnički narod Izrailja, pa podležu velikoj akciji „čišćenja“. Rat je ciničan, koliko i užasan! Cinizam je i kad se izgladneli vojnici Vermahta pod Staljingradom svađaju da li je časnije pojesti Rusa ili poginulog nemačkog vojnika.

I upravo je tu još jedno, od pet-šest, mogućih objašnjenja zašto Nemci nisu imali empatiju prema Jevrejima ili Slovenima – zašto bi žalili ‘nearijevce’ kada nemački vojnici umiru u tako strašnim mukama na Istočnom frontu?! A umirali su jer su se smrzavali, nisu imali hrane, a one najteže ranjene ubijali su sami nacisti, pa čak i spaljivali u pokretnim krematorijumima… 

Litel, kao što rekoh, vrlo plastično i mučno opisuje streljanja, front, bombardovanja – sve je puno razbijenih lobanja, prosutih mozgova, izletelih creva i fekalija. I psihotična stanja antijunaka Maksa katkad su vrlo mučna, isprepleteni su eros i tanatos, a kad je umiranje nasilno, nasilan je i seks. No, ono što najviše zastrašuje, jeste činjenica da Aue, zapravo, može biti bilo ko. Bilo ko od nas. U uvodu on jasno i poručuje: čitaoče, ne zanosi se da si bolji od mene! Jer, ukoliko nije psihopata ili sociopata, samo od društvenih okolnosti zavisi da li će neko ostati miran komšija ili će postati ubica. „Ne možete nikad reći: Ja neću ubiti.. U najboljem slučaju možete reći: Nadam se da neću ubiti“, kaže dr Aue. U ratu, smatraju politički filozofi, građanin gubi pravo da živi ( on dodaje – i pravo da ne ubija). Ali to ga, naravno, ne opravdava. Kao što ne opravdava ni 90 odsto ostalih koji su svojim nečinjenjem bili saučesnici. Litel je tu jasan i decidan – opravdanja nema. Aue je preživeo samo da bi nam pokazao kako gadni umemo da budemo ako to sebi dozvolimo, potcrtaću opet, makar i nečinjenjem. Ako prepustimo spoljnom autoritetu da misli umesto nas i da odlučuje umesto nas. To još ne znači i da će odgovarati umesto nas.

Da dodam i da je ovo antiratno remek-delo od 1.000 strana, koje se ne bih usudila svima da preporučim, zanimljivo koncipirano. Budući da Aue voli kompozitore francuskog baroka, delovi su naslovljeni po baroknim kompozicijama i plesovima, od tokate, do menueta i žige. Ritam dešavanja u pojedinačnim delovima odgovara muzičkim naslovima. Ako barok zovu epohom izuzetne raskoši i duboke duhovnosti, ne mogu da se otmem utisku da se autor opet cinično poigrao. Inače, Eumenide su grčke boginje osvete i prokletstva, a autor knjigu posvećuje mrtvima. Briljantan prevod potpisuje Gordana Breberina, izdavač je „Laguna“.

Vojislava Crnjanski Spasojević