„Profesor kaže da svako događanje biva samo jednom i nikad se ne ponavlja, ali kad bih jednog dana imala moć da se krivuljom prijeđenog života vratim unatrag osvijetliti ta događanja, i kad bih iz spoznate budućnosti mogla izabrati i nepovratno promijeniti samo jedan trenutak, jedan jedini, bio bi to jedan od onih prije kojih je još prerano za bilo što, a nakon kojih je već kasno za sve, bio bi to upravo ovaj trenutak, ovaj sad, ovaj ovdje.“

Tko je taj čovjek/ Izvještaj o jednoj mogućnosti Boris Delulović

Mada na prvi pogled deluje da je Dežulovićeva knjiga jedna od onih „šta bi bilo da je“ – u konkretnom slučaju šta bi bilo da je Hitler bio jedan od poginulih u neuspelom Minhenskom puču, poznatom i kao Pivnički puč, 9. novembra 1923, npr. umesto Maksa fon Šojbner-Rihtera – ona je zapravo mnogo više priča o tome da li se istorija može promeniti ikakvim intervencijama i „zbunjivanjem svemira“ ili je predodređena, baš takva kakvom je vidimo. Da se pozovemo na Špenglerovu „Propast Zapada“, modernu u ono vreme, a na koju se i Dežulović vraća: mi možemo promeniti budućnost, ali ne i sudbinu. Ovo možemo shvatiti kao fatalizam, ali i kao istorijsku nužnost: ne možemo promeniti zato što jedan događaj ima celu predistoriju uzroka, pa nije dovoljna puka promena konačnog čina. Da pojednostavim, Hitlera je na vlast dovela društvena klima i svi oni koji su, na ovaj ili onaj način, doprineli usponu nacizma. Shodno tome, odgovornost za smrt miliona ljudi, koncentracione logore, spaljivanje knjiga, uništavanje gradova i sela, bezočnu pljačku, mučenja i silovanja, ne može biti samo njegova, već i svih koji su učestvovali, ali i ćutanjem dozvolili. 

Paralele sa današnjicom su očigledne, i u svetu i kod nas, i takve i treba da budu. Kada toliko ljudi učestvuje na različite načine u prologu za udruženi zločinački poduhvat, diskutabilno je da li se i šta menja eliminacijom Hitlera na istorijskoj mapi sveta. Svaka odgovornost jeste pojedinačna, ali pristajanje stvara na hiljade i milione pojedinačnih odgovornosti, pa je svejedno što ih ne možemo nazvati kolektivnim, jer je učinak isti. Na svakom od ljudi je da odluči da li će svojim malim pristajanjem ili nepristajanjem usmeriti moćnu reku na ovu ili onu stranu.

Pitanje je da li bi istorija potekla sasvim drugim tokom da je metak koji je u Pivničkom puču ubio Šojbner-Rihtera završio samo tridesetak centimetara udesno (gde je stajao Hitler). Pitanje je i da li bi se stvari suštinski promenile da Hitlera nije čak dva puta odbio na prijemnom prof. Kristijan Giperkerl sa bečke Akademije likovnih umetnosti (kako smo saznali u sjajnom tekstu Vladimira Petrovića na portalu Oko, bio je predavač Paji Jovanoviću i Urošu Prediću, koji mu je čak bio asistent). U tim slučajevima Firer bi verovatno bio neko sasvim drugi, a ime Hitlera bilo bi danas nepoznato baš kao Šojbner-Rihterovo, ali da li bi se i šta u istorijskom sledu korenito promenilo? Drugi svetski rat ipak nije bio „one man show“, ili, kako moj sin kaže, nije Hitler stvorio onovremeno društvo, već ono njega.

Pišući priču o američkom novinaru Frederiku Valteru, koji dolazi u Nemačku da eliminiše vođu i preusmeri tok istorije, Dežulović nam daje sliku i Vajmarske Republike pre jednog veka, ali i njen odraz u današnjem ogledalu. 

„Nismo glupi samo danas, uvek smo to bili“, kazao je na nedavnoj promociji u Beogradu, i dodao: „Ne možemo da otkrijemo zlo. I kad mislimo da smo ga pobedili, ispostavi se da nismo. Nismo baždareni da ga prepoznamo, ono prepozna nas i izmanipuliše nas, jer ljudi vole lake i brze odgovore i lakše je da su im krivi drugi.“ Primetio je i da „ako ćemo spasiti civiliaciju ubistvom, onda ona nije ni zaslužila da živi“.

Naravno, ja sam fascinirana obimnošću istraživanja koje je preduzeo, a da pri tom ne zna nemački! Prevodio je čak i nemačku goticu uz pomoć interneta, proučavao novine i brošure, Frojdove slučajeve, način života, umetnost, topografiju, pozorišni program te 1923, kao i dostupnu dokumentaciju, opisujući neverovatno verno onovremeni Minhen, Berlin i Gdanjsk, a da nikada u njima nije bio. I likovi u njegovom romanu su stvarni, a njihove kasnije sudbine mogu se naći na kraju knjige. 

U jednom intervjuu Dežulović objašnjava i vezu T. S. Eliota sa radnjom: „Na Eliota i njegovu Pustu zemlju nabasao sam istražujući povijest Hofgartena, kraljevskog parka u Münchenu u kojemu se nalazi kavana Annast, središnja pozornica romana, a čitatelj shvatit će kako sam onda preko Eliota i njegovih stihova o Hofgartenu stigao do Litve, Rusije i generala Pjotra Vrangelja (Vrangel, vođa belih Rusa, sahranjen u ruskoj crkvi na beogradskom Tašmajdanu, prim. V.C.S.). Na Spenglera, koji u isto vrijeme drži drugi ključ priče, usred pisanja skice uputila me pak sama glavna junakinja, mlada žena koja je zaista postojala i čija biografija bilježi kako je kao djevojčica u očevoj biblioteci oduševljeno čitala Propast Zapada (Renata Miler, glumica iz čuvene škole Maksa Rajnharta, prvo boginja građanske Nemačke, a zatim ucenjena od Gestapoa, umrla pod misterioznim okolnostima, prim. V.C.S.).“

U intervjuu Lupigi Dežulović primećuje da jednako kako su batinaši „Sturmabteilunga prije stotinu godina prijetili Bertoltu Brechtu i minirali münchensku premijeru njegove Džungle, danas prijete Miljenku Jergoviću i miniraju festival u Benkovcu“. 

„Čitajući tako stotinu godina stara godišta njemačke, ruske i američke štampe, pa i naše, imao sam jezivi osjećaj da čitam jutrošnje novine. Kao putnik kroz vrijeme koji se vratio u 1923. godinu i zbunjen se zatekao kao isti čovjek u isto vrijeme na istom mjestu. Shvativši onda da nešto nije u redu: ili s vremeplovom, ili s vremenom. Ili s nama.“

Naročito zabrinjava činjenica da posle dvadesetih idu tridesete, a onda i pakao čiji su svedoci bili naše bake, deke, možda roditelji. Ipak, kako je autor priznao na promociji, siguran je da je ljubav ta koja može da nas spasi. 

Shodno tome, dajmo šansu onima koji je slave i na svakom koraku pružaju, i koji nas, odrasle, dižu kada posrnemo, iako bi trebalo da bude obrnuto. Neka to bude mali doprinos otporu opštoj istoriji beščašća.

Vojislava Crnjanski Spasojević