„Najvažnija stvar u Ne rastajemo se je ljubav, a ne nasilje“, rekla je spisateljica i nobelovka Han Kang u intervjuu Lisi Alardajs, koji je preneo Glif, i dodala da je pisala o „masakrima, ljudskom padu i zverstvima“, ali je htela da piše o ljubavi: „Što sam starija, kako vreme prolazi, osećam da idem ka svetlu (…) Ljudsko nasilje je nešto što me povređuje još od detinjstva. A kad imate ranu, bolno mesto na telu, onda je neprestano proveravate, ili osećate, i morate da je dotaknete.“

Na ovaj intervju naletela sam tražeći podatke o užasnom masovnom zločinu nad civilima, stanovnicima ostrva Đeđu (neko ga transkribuje i kao Čedžu), pre početka Korejskog rata. Veruje se da je, uz podršku američke administracije, ubijeno najmanje 30.000 ljudi, među kojima i sasvim mala deca, trudnice, bebe… Tome je prethodio ustanak nezadovoljnika sa ostrva, koje danas mnogi smatraju najlepšom turističkom destinacijom u Južnoj Koreji. Desničarske vlade godinama su krile zločin po sistemu ovdašnje ideje o „luna-parku pored Šumarica“, a Han Kang je za njega saznala pre četvrt veka, kada je tamo iznajmila kuću da bi na miru mogla da piše. Jednog dana joj je stanodavka, dok je pomagala da odnese težak paket do pošte, pokazala zid kraj kog su mnogi ostrvljani pogubljeni.

Usledile su godine istraživanja da bismo dobili, da ovog puta citiram Nobelov komitet, „intenzivnu poetsku prozu“, koja se „suočava sa istorijskim traumama i razotkriva krhkost ljudskog života“. Jer proza Han Kang je upravo to – poezija o traumama.

Pišući o Jergovićevoj knjizi „1983. Romaneskni manevri“, osvrnula sam se na ganutost koju je u njemu izazvao tekst o nastanku pahulje. Roman Han Kang je zavejan i celi pasusi takođe su posvećeni pahuljicama.

„Kako nešto takvo može tek tako da pada s neba“, pita se Inson, jedna od junakinja romana, autorka dokumentarnih filmova i drvodelja. Njena prijateljica i glavna junakinja Kjongha, ne slučajno spisateljica, baš kao i Jergović, čitala je članak o molekulima vode koji se spajaju u snežni kristal sa jezgrom sastavljenim od čestice prašine ili pepela. „Kristal dobija oblik sa šest krakova, prateći molekulsku strukturu vode, i tokom pada nastavlja da se spaja s drugim kristalima koje sreće…“ Han Kang primećuje da je pahulja lagana zbog praznog prostora između kristala koji se spajaju i formiraju krakove. „Ona upija i zarobljava zvuk u tom praznom prostoru, čineći zaista okolinu tihom. Budući da njeni kraci reflektuju svetlost u svim pravcima, ne zadržava nijednu boju i izgleda belo.“

Lepota snega je toliko dirljiva, toliko tanana, da ju je katkad teško prihvatiti, pa istovremeno i raduje i rastužuje. A možda rastužuje baš zbog tih zrnaca prašine ili pepela iz jezgra, u kojima se krije prošlost sveta, pa sigurno i čestice vezane za one koji su živeli pre nas i možda stradali u „Đeđu masakru“, kako ga strani mediji zovu, ili u nekom drugom, nama prostorno ili vremenski bližem, zločinu.

Belo je u Koreji boja žalosti, ali može da bude još mnogo toga, i zapravo to pokazuje ovaj roman. Recimo, boja bola, ili tišine, pa boja zaborava, jer će sneg sve prekriti, ali (koliko god zvučalo kontradiktorno) i boja istine – jer će svaka zverka pokazati trag. Može da bude i boja smirenja i pročišćenja.

Sve to imamo u ovom neverovatno snažnom, poetičnom i atmosferičnom romanu o zločinu, traumi i prijateljstvu, čija radnja počinje kada Inson u bolnici zamoli Kjonghu da otputuje u njeno selo na ostrvu Đeđo i spase joj pticu. Ptica je, naravno, bela i laka kao pahulja. Probijajući se kroz snežnu mećavu Kjonghu se seća njenog toplog i mekog perja.

„Čudan je osećaj dodirivati živo biće. Ne ostavlja ni opekotinu ni ranu, ali se ne briše sa kože“, misli.

Slično je i sa romanima Han Kang. Ne ostavljaju fizičke opekotine ili rane, ali se teško brišu. Sporo izlazite iz bele, ledene atmosfere i u nju se, posle najobičnijeg ponovnog zavirivanja među korice, brzo vraćate. Pod prstima bukvalno osećate kako se tope pahulje, a pod stopalima pršti sneg, crna debla kao ljudi pružaju grane – još ne mogu da dokučim da li pozivaju upomoć ili vuku za rukav da skrenu pažnju, da se ne zaboravi.

Han Kang je uspela kao retko ko, na um mi pada još Jun Fose, da opredmeti bol. Da njena tišina istovremeno bude i vrisak, ne u zvuku, više u osećaju koji priziva. Ali istovremeno da pruži najnežnije i najlirskije slike ljubavi i prirode. 

Možda je sebe najbolje opisala u pomenutom intervjuu, rekavši da žrtvama o kojima piše mora da pozajmljuje svoje telo i svoj osećaj. Otuda i sama oseća strahovit bol, a i mi ga osećamo sa njom.

Čini mi se da će ovu knjigu naročito prigrliti ljubitelji klasične muzike, jer ima neke zvučne frekvence koje rečima teško možemo da dočaramo. Dar retkih.

Za Čarobnu knjigu roman je s korejskog prevela Jana Milosavljević (moj poseban naklon zbog te činjenice, jer je uobičajen prevod s engleskog prevoda) .