„U mašti prebiva Bog, mašta je most koji nas vodi do druge obale.“

Dugo sam mislila da neću čuti bolju priču na književnoj večeri od one o sarajevskom knjižaru Stipi Viliću, kod kog su mnogi, uključujući Mešu Selimovića, iza pulta u Svjetlosti svraćali na kafu. Mladi Miljenko (tada ga verovatno niko nije zvao Jergović) maštao je da jednog dana i on bude pisac i doživi takvu počast da ga Stipe Vilić ugosti s one strane drvene rampe. Bila je to divna priča puna nežnosti i poštovanja prema čoveku koji će umreti zaboravljen u izbeglištvu, ispričana jedne prohladne večeri u beogradskoj knjižari Zlatno runo. 

A onda se desilo zagrebačko predstavljanje nove Jergovićeve knjige 1983. na sceni HNK, u okviru Frakturinog Festivala svetske književnosti, i priča o snegu, na koju ga je naveo na samom kraju reditelj, pisac i Jergovićev prijatelj Boris Miljković. Dakle, kaže Jergović da nije plakao od svoje desete do dvadeset sedme godine, a onda, kad je počeo, plakao je na sve i svašta, pa i na pojedine scene filma Toma (priznajem, i ja sam). Naročito je plakao nad naučnim tekstom o tome kako se formiraju pahulje. I dalje kaže, pahulje su grupe monokristala, ređe usamljeni monokristali, koji se skupljaju oko zrnaca prašine, tih delova okrunjenog sveta. I svako zrnce ima svoju istoriju i svoju priču, neki potiču iz vasione i od drugih nebeskih tela, a neki odavde, iz našeg sveta. Ovi drugi mogu biti i delovi oljuspane kože ili perut koju je mladi Jergović podigao u vazduh prašeći/klofajući ćilim ispred kuće na Sepetarevcu 23. I još dodaje da će baš te mikročestice živog ljudskog tela, koje jednom više neće biti živo, da će možda baš ta zrnca nekadašnje celine, postati jezgra za formiranje budućih pahulja. Dugo će i neizvesno padati, čeznući da se opet na zemlji sjedine s nekom novom celinom. 

Piše Jergović u poglavlju Snijeg, završnom poglavlju knjige, da i ljudi mogu biti monokristali okupljeni oko zrnca prašine (događaja koji ih menjaju i podstiču na pad). Baš takav je slučaj neimenovanog pacijenta doktora W, dotle uspešnog uposlenika namenske industrije, koji je preko vikenda najednom zapao u katatonično stanje iz kog se do kraja romanesknih manevara neće probuditi. Doktora W, koji sa ženom dolazi kod Jergovićeve majke poslom na Sepetarevac, ovog njegovog misterioznog pacijenta, pahulje i dane pred Zimsku olimpijadu 1984. godine, autor povezuje u nerazmrsiv niz monokristala kojim zaključuje knjigu. A pošto i ja plačem sve više što sam starija (od lepote, tuge, čiste ganutosti ili samo trenutne razneženosti), naravno zaplakah malo i probijajući se kroz zimu u kojoj nikako da zaveje, a Olimpijada samo što nije počela. Zaplakah na scenu kad Javorka (autorova majka) uvodi u stan komisiju za procenu privatnih smeštajnih kapaciteta koji se mogu iznajmiti gostima. Pred očima sasvim jasno vidim taj dobro poznat svakodnevni svet, to blisko i sigurno okruženje, koje ukućani sad odjednom gledaju tuđim očima, očima komisije. I namah im zidovi koji čuvaju standardne socrealističke regale i polupohabane trosede „iz tuđe glave“ deluju tužno i siromašno, najavljujući neko nadolazeće vreme u kom će se uveriti koliko je dom krhka i rušljiva kategorija. I suze mi naviru jer scena kao da je u mojoj roditeljskoj kući snimljena, pa imam potrebu taj stan da zagrlim i zaštitim.

Dirnuše me i mnoge druge slike. Recimo, posle poglavlja Svadba u Sarajevu ništa tog dana više nisam želela da čitam, da mi ne odleprša trenutak, da ne izgubim ni delić atmosfere. Tu su i dve glave posvećene smrti i sahrani Aleksandra Rankovića kao maestralna novela za sebe. Nisam od onih zaljubljenika u Lekin život i delo, ali opčinjava me opis njegovih penzionerskih dana, Olimpijada u Helsinkiju i skok Nenada Stekića koji Ranković možda gleda, a možda i ne u svojoj dubrovačkoj kući, gde provodi leta, pa njegova iznenadna smrt, supruga Slavka, dolazak sinova, otpremanje tela u Beograd i sahrana na kojoj osvedočeni Jugosloven, bezbednjak kog su mnogi prethodno mrzeli, odjednom postaje sinonim za probuđeno srpstvo. 

Zatim priča o čuvenoj košarkaškoj utakmici Bosna – Šibenka i mladom Draženu Petroviću, ili o slučaju sestara Čuljak, Šime i Draženke, koje će usred mećave upasti u deset metara duboku jamu na Badnji dan po julijanskom kalendaru, i u njoj ostati sedmicu i – preživeti. Doduše uz amputirane noge. Priča i o Azrinom albumu Kad fazani lete i onovremenom „narodnom tribunu“, „Kočiću naših mladosti“ – Džoniju Štuliću. Jergović (jer sad više nije sarajevski tinejdžer Miljenko) se vraća i na Enciklopediju mrtvih Danila Kiša, na „dva-tri loše postavljena crijepa pod koje Kiš smešta priču“, da bi i sam dve decenije kasnije od krova ka temeljima zidao Dvore od oraha ; vraća se na prvi Bajagin album Pozitivna geografija i jedno veče u kafiću „Buggati“, te aferu oko Radulovićeve Golubnjače i Đogovih Vunenih vremena, ali i hapšenje i suđenje dvanaestorici muslimanskih intelektualaca, među kojima je i Alija Izetbegović. Pominje i ubistvo nekadašnjeg partizana i skojevca, te poratnog direktora INE, a zatim i emigranta Stjepana Đurekovića u Bavarskoj, demonstracije na Kosovu, prve limenke „kole“ i prvu trolu u Sarajevu, rudarsku nesreću u rudniku Mramor… Sve ovo i još mnogo toga donela je i odnela 1983, za Jergovića zapravo poslednja godina u kojoj je postojala onakva Jugoslavija u kojoj smo i on i ja rođeni. Sudbonosna godina i na intimnom i na kolektivnom nivou, jer već sledeće on odlazi u vojsku koja će dugo biti sinonim za ozbiljne ožiljke, potom mu umire nona, a onda ubrzo dolazi i konačan raspad i rat. Za Jugoslaviju – godina pred one orvelovske. 

Mnogi ljudi iz ovih pripovesti odavno su mrtvi, potpuno i neopozivo mrtvi „kao Gaj Julije Cezar, kao Ivan Goran Kovačić i Marija Bursać“. „Začudno su mrtvi kao zemlja, kao kamen“, ali sećanje na njih kao na glavne ili tek bočne likove ovih manevara, koji se u koncentričnim krugovima šire kroz 1983, zauzimaju prostor i obuhvataju sve više statista bez kojih ni ta godina, ni ti glavni akteri ne bi postojali, dakle, to sećanje postaje intenzivnije nego što su oni sami u autoru ikad postojali, pa čak intenzivnije i od njihove smrti. Godina 1983. poslednja je možda, misli Jergović, u kojoj se ne naslućuje raspad zemlje, ne priviđaju se rat i masovne grobnice. Te 1983. ima sedamnaest godina (ja 16) i u ovoj knjizi, četrdeset godina kasnije, pokušava da izroni niz nesređenih fragmenata, koje će dovesti u „neki red i sklad s osobnom i društvenom poviješću, te materijalnim ostacima koji u međuvremenu nisu pretvoreni u smeće, nisu izgorjeli ni nestali, nisu postradali u vremenu.“

Za Kiša Jergović kaže „ranjivi genije“. Slažem se i ponavljam istu sintagmu i za samog Jergovića. Čekam dal’ će pasti sneg, iako ga u septembru na Kipru, gde čitam knjigu, nema. A nema ni bele košulje koju bih obukla u znak divljenja za kraj. 

„Život je, suprotno svim religijskim predstavama, i suprotno snijegu, proizašao iz nesavršenosti i nepravilnosti. Život je greška u savršenoj simetriji smrti.“

Izdavač je zagrebačka Fraktura.