Flamanska spisateljica Geja Shuters, autorka jednog od najupečatljivijih i najšokantnijih romana prevedenih ove godine na srpski jezik –  Trofej, slaže se s eko-filozofkinjom Val Plamvud: „naši problemi su počeli kada se čovek postavio izvan lanca ishrane, videći sebe samo kao lovca, a ne više i kao plen. I kada je sebe počeo da gleda ne kao deo prirode, već kao nekoga ko može da je kontroliše – silom ili tehnologijom.“.

Kako mi je rekla u intervjuu za NIN od 24. jula, mi samo mislimo da postoji problem sa klimom, ali zapravo je obrnuto. Mi imamo problem, ne klima.

„Klima i planeta će se oporaviti nakon što izumremo – a to će se neizbežno dogoditi ako uskoro i drastično ne promenimo pravac. Nije potrebna posebna pamet da bi se shvatilo kako beskonačan rast u ograničenom okruženju nije moguć, iako se sistem trenutno produžava tako što deo manje privilegovanih postaje resurs za bogatstvo (i opstanak) manjine. Međutim, čak i oni su svesni da im je budućnost vremenski ograničena. A onda će priroda „uzvratiti udarac“ i postaće nam jasno, na teži način, da smo deo ekosistema, a ne iznad njega. Val Plamvud je to shvatila kada ju je krokodil povukao u vodu, čovečanstvo će to shvatiti kada nas klimatska kriza pogodi toliko snažno da više nećemo moći da izbegnemo lanac prirodnih katastrofa. Zapravo, ‘uzvratiti udarac’ nije pravi izraz: tu nema osvete. Priroda jednostavno ’jeste’ – ona ponovno uspostavlja ekološku ravnotežu, nezavisno od ljudske intervencije.

Trofej je uznemirujuće štivo ne samo o jednom lovu, već univerzalna priča naročito nam bliska otkada reči „solidarnost“, „zajedništvo“, „žrtvovanje za zajednicu“ dobijaju pravo značenje naspram pojmova „nasilje“, „atomizacija“, „strah“. To je i lov sam – na naše stereotipe i strahove, na predstave o dobru i zlu, o lovcu i lovini. Pričajući o bogatom Amerikancu simboličnog imena Hanter Vajt (Beli lovac), koji dolazi u Afriku po svoj peti trofej (afričkog crnog nosoroga), Geja Shuters nas isteruje na čistac i suočava sa postokolonijalnim stereotipima koje gajimo i tera nas da se zapitamo kakav je naš odnos prema prirodi, verujemo li u ljudsku dominaciju nad ostatkom živog sveta i uzbuđuje li nas da budemo gospodari svih stvari. Kao opozit belom čoveku postavlja pleme Bušmana i preispituje šta za njih znači život, a šta za nas. Neminovna je i dilema šta pobeđuje – iskonska potreba za održanjem zajednice ili zapadnjački individualizam.

Međunarodna unija za zaštitu prirode objavila je 2006. da je jedna od četiri podvrste crnog nosoroga (zapadnoafrički) proglašena potencijalno izumrlim. Sa 3.000 primeraka, pala je na desetak. U Kamerunu, gde ih je bilo najviše, godinama nije viđen nijedan. Autorka ne imenuje državu u kojoj je smeštena radnja, ali jasno je kao dan da beli lovac Hanter Vajt, berzanski mešetar, lovi vrstu kojoj preti izumiranje. Odnosno, kreće da je lovi, kupujući preko posrednika dozvolu, da bi izbegao sporove sa udruženjima za zaštitu prirode. Pravi lov, međutim, otpočinje onog časa kad lovokradice odstrele njegovog nosoroga, a on dobija drugu, monstruoznu ponudu. 

U međuvremenu saznajemo, između ostalog, da su samlevene životinje duplo skuplje od zlata po kilogramu na azijskom tržištu; da su Bušmani, lovci-sakupljači, marginalizovani u društvu i da im takođe preti nestanak, tačnije istrebljenje; da za bele ljude na tamnom kontinentu i dalje važe druga pravila…

Iako vas knjiga duboko potresa, nastavljate da se probijate kroz redove, šokirani, ne biste li videli dokle je Hanter spreman da ide. Dokle je, zapravo, čovek u stanju da ide, pravdajući svoje poteze višim ciljem, neophodnošću, plemenitim namerama, prirodnom ravnotežom itd. Ono do čega dođete – zastrašuje!

„Ubijanje znači imati moć da se nešto što se kreće zauvek zaustavi u trenutku kada to želimo“, podseća nas autorka u knjizi. Čini se da to prečesto zaboravljamo. 

I još uočava da u svakom lovu „postoji trenutak kada rizik postaje sopstvena nagrada… kada se čovek, mali i ranjiv, postavlja iznad moćnog predatora… To izvrtanje prirodnog poretka suština je lova: svaki smrtonosni hitac potvrđuje pobedu čoveka nad prirodom… Zadovoljenje ne leži toliko u ubijanju, koliko u pokoravanju plena: u potvrđivanju naše nadmoći nad svim drugim živim bićima.“

I nad drvećem, i nad životinjama, i nad ljudima. Svakog dana svedočimo tome – potrebi velikih i malih „Hantera Vajtova“ da dominiraju, da ruše, da ih se pita, da ih se moli, da cimom kažiprsta u zglobu odrede ko je za odstrel. I dok Bušmani ubijaju da bi preživeli, beli lovci ubijaju za trofeje. I bukvalno i metaforički. 

Na nama je da odlučimo hoćemo li biti lovina.

Opisi prirode i bušmanskih obreda su božanstveni, a kada Geja Shuters nakratko upadne u filmsku patetiku, čini se da i to radi kako bi ispitala naše reakcije i granice. Za odličan prevod zaslužna je Bojana Budimir, a naročito atraktivne korice rezultat su kreativnog rada Dragane Nikolić.

Ovde ću izdvojiti još dva odgovora Geje Shuters iz pomenutog intervjua u NIN-u:

„Šta očekujete od porasta ekstremne desnice u svetu?

Nažalost, još jedan pesimističan odgovor. Zamah ka desnici simptom je sistema koji dostiže svoje granice. Hiper-kapitalistička, konzumeristička država u kojoj živimo ne može se širiti beskonačno i približava se kraju – barem u demokratskoj formi. Sistem pokazuje ružno lice, pokušavajući da preživi oslanjajući se na autokratske lidere. Paradoksalno je što ih biraju ljudi koji veruju da će im ti lideri obezbediti status kvo i zaštititi bogatstvo i bezbednost, dok oni zapravo osiguravaju sopstvene i interese svojih saveznika na vrhu lanca ishrane. Još gore je to što nema kontrapokreta. Građani su izgleda zaboravili da imaju (pravu) moć, a sve stranke centra i levice su toliko uplašene da će izgubiti izbore da puštaju ekstremnu desnicu da određuje teme i čak sprovode njihove politike u očajničkom pokušaju da im ne prepuste vlast. To je dvostruka pobeda za ekstremnu desnicu: ne moraju da vladaju (pa nisu krivi ako se problemi ne reše), a njihove politike sprovode drugi. U Trofeju postoji scena u kojoj Džins kaže Hanteru da za nosoroga nije važno da li ga je ubio krivolovac ili legalni lovac – on je mrtav. Isto važi za ranjive slojeve društva: za njih je svejedno da li odluke donosi centar ili ekstremna desnica. Upravo je taj začarani krug tema moje nove knjige The Gift, u kojoj se 20.000 slonova pojavljuje u Berlinu kao poklon predsednika Bocvane – neposredno pred izbore…

Kako mislite da će svet izgledati za 50 ili 100 godina?

Ne baš sjajno. Biće pogodan više za nekolicinu, daleko manje za većinu. U uslovima koji će biti znatno gori nego danas. Sve počinje sa onih pet odsto za naoružanje… Murakami je napisao: svako oružje koje se kupi, u nekom trenutku bude i upotrebljeno. (Ne vidim kako se kupovina većeg i moćnijeg oružja može nazvati prevencijom, kada je to zapravo eskalacija. Na kraju uvek dođe do diplomatije… zar ne možemo da preskočimo onu primitivnu fazu u sredini?). Čini se da idemo ka kolapsu sistema. Još bismo mogli pokušati da zaustavimo voz koji juri ka betonskom zidu i izaberemo drugačiji pravac, ili možemo nastaviti da ubrzavamo ka autoritarnim režimima, ratu i klimatskim katastrofama…“