VOJISLAVA: Mi smo najverovatnije poslednja generacija koja je uživo videla svice – objavio je portal Discover animal pre nego što smo stigli da se oporavimo od vesti da je samo desetak dana ranije uginuo poslednji mužjak belog nosoroga. Neko je verovatno  ove vesti tek okrznuo pogledom, ali ima i onih koje su, znam, duboko potresle.
E sad, kakve veze sve ovo ima sa romanom Crveni krovovi Nede Bjelanović? Samo na prvi pogled nikakve jer Nedin roman nije u klasičnom smislu ekološki, osim ako u tu kategoriju sasvim slobodno ne svrstamo antiratne romane kao čistače duša. No, ima jedna druga stvar zbog koje u mojoj glavi postoji snažna poveznica između njene knjige i izumiranja svitaca – to je nestanak sveta koji poznajemo, a koji autorka pokušava da sačuva kao krhki paralelni univerzum, toliko krhak da obično duvanje iz pluća može da ga oduva kao prezreo/precvetao maslačak.

LIDIJA: Priča devetogodišnje devojčice, sada odrasle devojke, koja je devedesetih preživela četvorogodišnju opsadu Sarajeva, mogla bi biti suštinska potka ove knjige. Mogla bi. Kada Neda Bjelanović ne bi bila izuzetno talentovana spisateljica, koja je u svoju pripovest utkala mnoštvo slojeva i narativnih tokova, te je priču o ratu razgranala u sijaset pravaca, gde bi za mene dominantan bio onaj koji priča toplu i dirljivu priču o porodici – porodici velikoj, bučnoj, gotovo egzotičnoj, bogatoj ljubavlju koja se ne pokazuje, neselektivnoj u surovoj kritici, škrtoj u pohvalama, ali povezanoj najčvršćim, organski sraslim nitima. „…Od dana našeg rođenja svi mi ličimo na čudovišni simbiotički organizam, samo prividno izdeljen na persone – gde se sve o svakome zna, štaviše, to znanje je nekakvo presveto porodično pravo i dužnost…“, kaže naratorka romana, dok zaglavljena na Brankovom mostu, priča svoju životnu priču nepoznatom mladiću koji je pokušao da je napadne. Pripoveda je usred nesnosne, užegle vreve Brankovog mosta, dok nemilosrdno sunce prži, automobili bljuju nervozu i izduvne gasove, a negde daleko dole Sava nezainteresovano teče, ravnodušna spram užurbanog grada i malih ljudskih sudbina u njemu. Taj najširi narativni prsten koji uokviruje celu priču samo je jedno od genijalnih rešenja Nede Bjelanović – most, kao mesto koje spaja i razdvaja, koje jasno referiše na čuvenu Andrićevu ćupriju i na Kasabu u kojoj je naratorka odrasla po izbeglištvu iz Sarajeva. Most, kao toponim koji i spaja i razdvaja dva sveta i života, tako jasno razgraničena u naratorkinoj glavi. „Čini mi se da je prošao ceo jedan vek, to možda i nije tako preteran opis kako bi se u prvi mah učinilo; svako moje preseljenje meni je jedan skoro sasvim odelit život, novo pčeljinje saće, u kojem nanovo sabiram i prikupljam komadiće starog, kao da sastavljam pazl što mu večno fale delovi“.

VOJISLAVA: „Tako koračam uvek, ili se bar trudim. Ova tanka kora što deli mene i one koje još volim, one što su ispod, sigurno je propusna za zvuke, neću da udaram nogama kao po dobošu, da ih trzam i budim“ – kaže naratorka na 32. strani knjige.
Ovaj, omiljeni, citat oslikava baš ono što meni ova knjiga jeste – intimni prostor koji pobuđuje moj razgovor sa onima koji su ispod i tim svetom koji nestaje. Da, antiratni roman; da, potraga za identiteom; da, roman o odrastanju; da, lečenje trauma, ali, pre svega, porodična priča. Čak i kad priča o odrastanju deteta u ratu, smrti, strahu i gubicima, Neda priziva te dane da se sa njima pomiri, da ne nestanu, da sebe sačuva jednim delom u njima, jer samo tamo, s one strane, opet može da bude sa svojim mrtvima. S tom “nebosežnom čergom”.

LIDIJA: Dakle, rodno Sarajevo – Kasaba – Beograd toponimi su naratorkinog života, toponimi kao mesta boravka, ali i kao sudari različitih svetova: onog ušuškanog, pomalo ruralnog sveta njenog detinjstva, koji u svakom mogućem smislu pripada prošlosti, i ovog novog, beogradskog, urbanog i nezainteresovanog. Njih spaja velika ćuprija preko Save, na kojoj se zatekla i na kojoj joj je zapalo da, kroz priču nepoznatom mladiću, sklopi slagalicu svog života. Njena je priča koloritna i živa, jezik tečan i pun elegantnog, umesnog humora, fino inkorporiranog u tkivo naracije, humora koji uspeva da razgali priču „ratnog deteta“. „Ponekad mi se čini da detinje oči i jesu tako velike i okrugle da bi u njih mogao da stane ceo svet, neizdrživ u svojoj grubosti i lepoti“.
„Rođena sam tamo gde je rat uvek najduže trajao. To jest, nije nikad ni prestajao“. Rat je  njenoj porodici uzeo danak u krvi, kao i većini drugih. Rat je doneo neka nova pravila. Doneo je „strah što se pred zoru stvrdnjava, pa se može seći na kocke, kao kolač… Grad pod tim mrakom disao je napeto, kao životinja, pred parenje. Ili lov. Ili preobražaj“. „Rat je bio strašan, rat je bio dug, rat je bio nepojmljiv, rat je bio nezaboravan, rat je bio nerazumljiv, rat je bio neizbežan. Rat je bio.“ Rat je bio takav da „sve boli isto! I ono što su radili nama i ono što smo uradili mi!“.
I rat je završio, a velika i bučna porodica rasula se diljem Bosne i sveta, uplašena pred novim zlom. U Andrićevoj Kasabi započela je naratorka, sada trinaestogodišnja devojčica,  svoj izbeglički život, i u njoj ostala sve do odlaska na studije u Beograd.

VOJISLAVA: Po stilu prava, andrićevska proza, tu i tamo “poprskana” magijskim realizmom, divnim i duhovitim, recimo onda kada se otac, majka, nana, pa i Srđan pojavljuju na najnemogućijim mestima – ispod drveta, iza zida, na mostu sa sočnim opaskama, savetima, neodobravanjem. Ova knjiga jeste i omaž Andriću, kao neizbežnom sastojku odrastanja i sredine za koju je naratorka vezana. Ali prestonička ćuprija, na kojoj se priča odmotava i ona olakšava dušu (ne mogu da nađem prikladnije reči od ove fraze, jer to što se na mostu dešava zaista jeste bacanje tereta u reku), nije samo omaž Andriću, niti samo prelazak iz jednog sveta u drugi, iz jednog stanja u drugo. To je ujedno i most koji vezuje glavnu junakinju sa njenim mrtvima (bukvalno i figurativno) i sa prošlošću. Neka vrsta fluidnog prelaska preko Stiksa. Kada nepoznatom napadaču izbljune celu utrobu tu, na tom mostu, čak i kad se naredni put vrati preko njega, ona će biti pomalo drugačija. Jer u istu reku nikad ne možemo zakoračiti dvaput.

LIDIJA: Na tom vrelom i bučnom beogradskom mostu, naratorka istače, zajedno sa pričom, delić po delić svojih sećanja i svoje duše, bez mrvice zablude da bi ih mutna savska voda mogla odneti u zaborav. Na tom mostu sudaraju se njena dva sveta, onaj pređašnji, provincijski, starovremski, i ovaj novi, velegradski, brz, rastresen i autističan, svet u koji ona tako očajnički želi da se ukalupi. Upravo sudar ovih svetova razlikuje roman Nede Bjelanović od sličnih ratnih ili porodičnih, delimično autofikcijskih priča. Sva nostalgija, žal za prošlošću i potencijalna patetika u knjizi su majstorski razbijeni „beogradskim“ epizodama njenog života. Dok očima došljakinje iz provincije posmatra sav taj naoko blistavi velegradski život, ne možemo a da se ne zapitamo jesmo li, kao Beograđani, zaista tako otvoreni spram onih koji dolaze u naš grad, ne ogleda li se u njenom pogledu mnoštvo nezainteresovanih, egoističnih, čak i bahatih ljudi, u kakve smo se zapravo pretvorili? Sva ta silna, generacijama učena beogradska nonšalancija i izveštačena autoironija (za koju znamo da krije brdo kostura po ormarima) u očima došljakinje izgleda kao nedostižno čudo, kao bezbrižnost prve klase, kao život koji nikada neće imati. Da li je ta samoljubiva slika zaista toliko važna? Jesmo li postali nesvesni onih koje u prolazu i ne primetimo, a koje sva ta naučena nonšalancija duboko pogađa?

VOJISLAVA: Grad, Kasaba, Selidba, Ulica – velikim slovima krsti toponime koji su je odredili. Dijalozi izvanredni, živi, scene filmske, junaci se lako mogu zamisliti nasuprot vas. Na književnoj večeri kritičarka Marija Nenezić pomenula je sjajno izbrušen lik naratorkine strine. Među omiljene dodajem i nanu, gotovo jednako slikovitu kao Jergovićeva večna nona. Pa, Oliver i Srđan, samo naizgled različiti, a zapravo ista strana muškog principa, izraslog iz neuspelog miksa domaćeg patrijarhata i evropske uglađenosti. Balkanski kiborg… I neke mitske izbegličke scene, poput selidbe groblja ili izbezumljenog deda Raše u gaćama, nasred školskog hodnika, zapravo izbegličkog privremenog smeštaja, dok se bori sa svojim demonima. „Šta je bilo, rođeni?“ „Sad ću ga ja otjerati, rođeni.“ Ceo izbeglički kosmos iz tog i svih drugih ratova smešten tek u nekoliko reči.
To što je autorka smestila u beogradski kontekst sarajevsko-višegradsku priču daje nam mogućnost da vidimo i kako smo mi to dočekali izbegle i raseljene, odnosno kako su se oni videli našim očima (i dalje se naježim na priču devojčice izbegle s Kosova, za kojom su deca u školi u Mirijevu dobacivala: „Šiptarka!“) Ovaj beogradski kontekst, zajedno sa upadicama mladića-napadača sa mosta i duhovitim opaskama duhova, pravi finu ravnotežu i ne dozvoljava da knjiga propadne u patetiku.

LIDIJA: Roman Nede Bjelanović jedno je istinsko književno iznenađenje – od onih najprijatnije sorte – u kome su se stilska izvrsnost i fantastični pripovedački nerv tako blagotvorno i plodonosno sreli. No, bila bih nepravedna kada, za kraj, ne bih pomenula ono što je zapravo ostavilo najsnažniji utisak na mene – a to su ženski likovi ove knjige. To i nisu likovi, to su monolitne građevine isklesane u čistom mermeru, psihološki tako snažno i moćno profilisane da bukvalno možemo osetiti njihov miris i čuti njihove misli. Majka, nana i strina – to su žene koje pred čitaocem žive svoj punokrvni život ljudi od krvi i mesa. I svakako, ne možemo ne pomeniti samu naratorku, visoko senzibilnu, inteligentnu, oštrooku devojku koja je, poput Šeherezade, isplela ovu izuzetnu priču. Posebna pikanterija, koju je Neda po svojoj knjizi posula poput najskupocenijeg začina, jeste prstohvat – sasvim uslovno rečeno – magijskog realizma. Glavnoj junakinji, naime, neretko na najčudnijim mestima iskaču preminuli članovi porodice, stavljajući primedbe, komentarišući, kritikujući – baš kao što su za života radili. Nana, otac, stric, svi oni konstantno iskazuju svoja mišljenja, koja plene autorkinom duhovitošću, ali su zapravo najdirljiviji delovi knjige koji pokazuju koliko naši mrtvi nastavljaju svoj život u nama. „Vrlo sam se začudila kad mi je terapeutkinja rekla da ljudi obično tako ne žive. Da ne čuju glasove što ih kritikuju, napadaju jedni druge, što se svađaju preko živih, ili tobože živih, što prigovaraju sami sebi. Iracionalni, bizarni, preplavljujući glasovi što šapuću, zapomažu, obrazlažu, bobonje, umiljavaju se, zajedaju, teše, nagovarajući me da uradim ili kažem nešto potpuno razložno ili pak idiotsko. Drugi ljudi ne vode neprestane imaginarne razgovore, sastavljene od prisećanja, pretpostavki i predviđanja.
Čudan život, rekla sam, neukorenjen“.

VOJISLAVA: I za kraj dve-tri misli Nede Bjelanović sa književne večeri na Beogradskom festivalu evropske književnosti, s proleća 2025:
– Koji je gubitak presudan da čovek postane ruševina?
– Opasnost nastaje kada zaborav postane aktivni princip, kada bilo koji spoljni kontekst počne da vas forsira da nešto zaboravite i sećate se onako kako događaje ne pamtite.
– Čovek koji zadrži samo pozitivna sećanja, nije zdrav čovek. Ako se sve rane oduzmu od jedne osobe, ako se oduzme ono što te je bolelo, šta od tebe ostaje?!
Crveni krovovi našli su se u najužem izboru za Vitalovu nagradu („Zlatni suncokret“), kao i za nagrade  “Vladan Desnica” i “Danko Popović”, i u užem za „Beogradskog pobednika“, a biblioteka u Istočnom Sarajevu snimila je audio-knjigu.

Vojislava i Lidija