„Niko ne prolazi kroz život bez nedoumica, patnje, košmara i gubitaka. Čak i oni koji su u detinjstvu imali sve, pre ili kasnije dobiju svoju porciju bola, ako ne i nešto više“ (Američka pastorala Filip Rot).

Frenk Viler iz Puta revolucije Ričarda Jejtsa, o kome sam pisala pre par dana, mogao je hipotetički priželjkivati da bude Svid Levov iz Američke pastorale Filipa Rota. Svid, izuzetan sportista, odlikaš, omiljeni momak u školi, sve ono što je Frenk pokušavao biti. Dovoljno imućna porodica, sportski i poslovni uspesi, potom supruga, bivša misica Nju Džersija, dobrodušna i jednostavna priroda, nepokolebljiva vera u američki san. Da naglasim još jednom – jednostavna priroda, sigurna u sebe i svet oko sebe, sigurna u svoje snove i svoje vrednosti. Utemeljen i uravnotežen čovek, sve ono što Frenk Viler nije. Dakle, šta se to dogodilo Svidu Levovu? Ili još bolje, šta se dogodilo američkom snu? Kako je Amerika, po završetku Drugog svetskog rata, od euforije pobednika i obećanja dobre i svetle budućnosti, za manje od dve decenije stigla do Vijetnamskog rata? Kako je i kada američki san postao američki košmar? Šta je u toj ogromnoj, mnogoljudnoj i multikulturalnoj zemlji samlelo dobre snove običnih ljudi?

Mislim da mi se poređenje Puta revolucije Ričarda Jejtsa i Američke pastorale Filipa Rota ne nameće slučajno. Oni pripadaju istoj generaciji pisaca (Jejts je rođen 1926., Rot 1933.), pa iako su im romani nastali sa više od tri decenije razmaka, smestili su ih u slični vremenski period. Očigledno ih je obojicu nešto ozbiljno žuljalo u toj veseloj posleratnoj Americi. Oba romana nose izuzetno snažan i živopisan pečat duha toga vremena.
Naravno, tu svaka sličnost prestaje, a jedna je razlika posebno uočljiva – Jejtsov glavni junak, baš kao i njegova supruga, imaju onu „tragičku grešku“, nešto u svom karakteru što ih je, u sklopu datih društvenih okolnosti, dovelo do propasti. Rotov pristup je drugačiji. Njegov junak deluje kao tipičan američki heroj, od onih koje čeka isključivo dobra, lepa i lagodna budućnost. Njegova tragedija je tragedija čoveka u datom istorijskom momentu – besmislena, glupa i nepravedna. Baš onakva kakve se dešavaju i u stvarnom životu.

Svid Levov je čovek duboko posvećen svojoj supruzi, kćerki, svojim roditeljima, poslu, zajednici, svom gradu – fokusiran na maleni svet onih koje voli. Njegova nesreća je u tome što se u pozadini stamenog i idiličnog sveta koji je za sebe izgradio, dešavaju šezdesete godine, Vijetnamski rat i bombaški napadi širom Amerike, protiv istog. Svid će nemilosrdno biti katapultiran iz svoje pastorale, prinuđen da pogleda u tu drugu Ameriku. Brutalnu, nasilnu i punu mržnje. Na njegov život pašće bomba – doslovno i figurativno – a baciće je niko drugi do njegova mezimica, voljena kćerka Meri, u znak protesta protiv rata u Vijetnamu. „Ko si ti? Znaš li? Ti si onaj koji stalno pokušava da izgladi stvari. Ti si onaj koji stalno pokušava sve da pomiri, da ublaži. Ti si onaj koji uvek pristaje na kompromise. Ti si onaj koji sve mirno prihvata. Onaj koji uvek gleda lepšu stranu svega. Onaj s manirima. Onaj koji sve strpljivo trpi. Onaj s najlepšom fasadom. Onaj koji nikada ne krši pravila. Kako pravila nalažu, ti tako postupaš. Fasada. Maska. A tvoja ćerka je pljunula na sve to, zar ne? Pokazala je šta misli o fasadi“.

Ceo Svidov život podeljen je na onaj Pre i onaj Posle tog događaja. Na onaj uređeni i svetli, a potom onaj mračni i ispunjen haosom. Svid će poživeti još dugo, ali nikad više isti, nikad tako celovit i ukorenjen. „On je naučio najtežu lekciju kojoj nas život može naučiti – da život nema smisla. A kad se to jednom dogodi, sreća više nikad ne može biti spontana. Izveštačena je i skupo plaćena – sreća se tada plaća krvavim otuđenjem od samoga sebe i svoje životne priče. Drag, nežan čovek, sa svojim blagim načinom rešavanja sukoba i protivrečnosti, samouvereni bivši sportista, razuman i snalažljiv u svakoj borbi sa fer protivnikom, nailazi na protivnika koji nimalo nije fer – zlo koje se ne može iskoreniti iz ljudskih postupaka – i to ga uništava„.
U tom životu Posle, svedoci smo mučnih i teških stranica na kojima Svid Levov preispituje sebe i svoju roditeljsku odgovornost spram onoga što je Meri učinila. Hiljadu mogućih odgovora, od kojih nijedan nije tačan, ili su tačni svi – donose teskobnu izvesnost da odgovora zapravo nema. Zajedno sa Svidom Levovim, i čitalac se bori da pronikne u ključne tačke Merinog života, one koje su učinile da ljupka kći bogatih, lepih i privilegovanih roditelja postane begunac od zakona. No, Rot nam uskraćuje svaku mogućnost da se za bezumlje – kako ono opšte, nacionalno, tako i za ono pojedinačno, Merino – pronađe valjan razlog. Neki događaji nemaju racionalno objašnjenje, ljude nikada ne poznajemo u potpunosti, život nije koherentna slagalica – to nam Rot poručuje, svidelo se to nama ili ne.
Zahvaljujući takvom postupku, njegov roman izrasta u monumentalnu sliku dva lica Amerike, koja su se u porodici Levov sudarila. Jedna je bazirana na veri u red, rad i progres, oličena u Svidu Levovu, a druga, mračna, divlja i nasilna, prikazana je kroz njegovu kćerku. Ili, drugačije rečeno, kroz uspon i pad jednog čoveka, prikazan je uspon i pad američkog sna. „Da mrzi Ameriku? Zašto bi? On se u Americi osećao kao riba u vodi. Sva uživanja njegove mladosti bila su klasična američka uživanja, sav taj uspeh i sreća bili su američki, i neće više to kriti samo da ne bi razbuktao njenu glupavu mržnju. Bez svih tih američkih osećanja bio bi potpuno usamljen i izgubljen. Koliko bi patio da je morao da živi u nekoj drugoj zemlji. Da, sve što je davalo smisao njegovim uspesima bilo je čisto američko. Sve što je voleo bilo je ovde„.

Kao i sve velike utopije, Američki San se u nekom se trenutku izvrnuo u svoju suprotnost. Potreba za urednim i sređenim životom u pastelnim kućicama predgrađa, za redom, sigurnošću i zajedništvom, volšebno se konvertovala u otupelost, malograđanštinu i ispraznost. Nestalo je kritičkog duha. Nestalo je duha uopšte. Iz utrobe američke krvave istorije povampirili su se duhovi nasilja, kapitalizam i ekonomski progres stvorili su klimu pogodnu za brutalno nasilje, koje će zemlju potresati iznutra, a ona će ga nemilosrdno bljuvati spolja. Stvoren je začarani krug koji je obesmislio američki san i pretvorio ga u američki košmar. Filip Rot nam je, između ostalog, na svoj oštar, beskompromisan i surov način, ispričao priču o tome. „Hteo si mis Amerike? Pa dobio si je i to s kamatom – ona je tvoja ćerka! Hteo si da budeš pravi američki frajer, pravi američki marinac, prava američka faca s prelepom nejevrejkom pod rukom? Žudeo si da kao i svi drugi pripadaš Sjedinjenim Američkim Državama? Pa, veliki dečko, sad i pripadaš – zahvaljujući tvojoj čerki. Stvarnost ove zemlje sada ti je pred nosom. Uz pomoć tvoje ćerke u govnima si do guše, u pravim američkim govnima! U američkom haosu!“

 Naravno da ni delić onog važnog i velikog u ovom romanu nisam uspela da dotaknem. Filip Rot je napisao snažnu i slojevitu priču, sa savršenim psihološkim profilisanjem likova, stilom koji je istovremeno i melodičan i ogoljen, a sve to na neizmerno uzbudljiv i intrigantan način. Ovo je knjiga koja se ne ispušta iz ruku. Mnogo je njenih mogućih čitanja, a ja vam najtoplije preporučujem da otkrijete svoje!

Lidija Nikolić