„Želela je da umre, ali je takođe želela da živi u Parizu“ (Madam Bovari G. Flober).

„Tipsko naselje ‘Brdo Revolucije’ nije bilo projektovano za tragediju. Čak ni noću, kao da je to bilo namerno, nije bilo zlokobnih senki ni sablasnih obličija. Bilo je neporazno veselo, zemlja igračaka sa belim i pastelnim kućama čiji su svetlucavi, nezastrti prozori otvoreno žmirkali kroz splet zelenog i žutog lišća. Ponosni reflektori su bili upereni na neke od travnjaka, na neka od urednih ulaznih vrata i na bokove nekih od usidrenih automobila boje sladoleda.
Čovek koji trči tim ulicama, skrhan očajničkom tugom, nepristojno je odudarao„. (Put Revolucije Ričard Jejts).

Društvo i mediji uporno nam nameću sliku  sveta koji nije projektovan za tragediju. A život ih još upornije demantuje. Pitam se kako bi Put Revolucije izgledao da ga je Jejts pisao prvih decenija XXI veka, kada je tako dobro uočio svu hipokriziju, oportunizam i licemerje pojedinca i društva, još sredinom prošlog veka. Vesele pedesete, vesele šezdesete, sva posleratna euforija i obećanje svetle budućnosti, veliki američki san o kućici u predgrađu, šarmantne pin-up žene koje sa postera radosno poručuju kako im je za sreću najveću dovoljno da imaju čistu kuću, opeglan veš i spremljenu večeru svome mužu, kada se umoran vrati sa posla – kakva ogromna medijska kampanja za prikrivanje surove istine: nesreća živi i u pastelnim, urednim kućicama predgrađa, uredno pokošeni travnjaci kriju uredno pokošene živote. Ta neidrživa žeđ za konformizmom i sigurnošću, osećaj za uštogljeni red koji ničim ne sme biti narušen, ta ušećerena slika sladoledastih boja od koje vam mora pripasti muka, američko predgrađe, ne kao toponim, već kao stanje uma  – o tome govori Put Revolucije Ričarda Jejtsa. O obmanama i samoobmanama, o živahnim zombijima i njihovom revnosnom igranju uloge srećnih ljudi, o komunikaciji koja je jednosmerna, o slici koju vrtimo u svojoj glavi, nesposobni da pogledamo u sopstvenu ranjivu prazninu i duboku neostvarenost. Govori o nesreći koja se ne priznaje, o ljubavi koja to nije, o predstavi koju zdušno igramo za druge, ali i onoj pogubnijoj – onoj koju igramo za same sebe. I na kraju, ili na početku, govori o disfunkcionalnom braku i porodici dva nezrela i emocionalno osakaćena ljudska bića, koja podštapaju jedno drugo u ulogama odraslih i „izuzetnih“ ljudi, dok se uporno i dosledno, u toj predstavi zvanoj život, zapravo međusobno surovo pustoše.

Vilerovi, Ejpril i Frenk, junaci Jejtsovog romana, pokušali su da ugrabe svoje parče tog američkog sna, tipičnog života srednje klase, sve verujući da za njih postoji neki izuzetniji i bolji. Vrede oni više od svog okruženja, oni znaju, naprosto osećaju da zaslužuju nešto više, veće, izuzetnije, zanimljivije. Pobogu, pa siroti Frenk jednostavno nije imao mogućnosti da „pronađe sebe“, a Ejpril je sve karte bacila na ideju da se udala za izuzetnog čoveka. Ali šta ako se ispostavi da Frenk nije imao baš mnogo toga za pronaći u sebi, a da je Ejpril karte bacila na pogrešnog igrača?

Pozorišna predstava kojom roman započinje, i u kojoj glavnu ulogu igra Ejpril Viler, anticipiraće Jejtsovo stilsko, strukturalno i tematsko opredeljenje. Tematsko se nameće samo po sebi – svi likovi ovde igraju svojevrsnu predstavu, svesni da ih okolina neprekidno posmatra, da su pod reflektorima društveno prihvatljivog ponašanja.
No još je zanimljivije kako se Jejts poigrava stilskim i strukturalnim umetanjem dramskog obrasca u romaneskno štivo. Njegovo najmoćnije oružije je dijalog – karakterističan za dramsku formu. Roman je prepun dijaloga a siromašan komunikacijom, njegovi junaci retko govore ono što misle i još ređe misle ono što govore. Dijalozi koji se odvijaju između supružnika Viler su esencija nerazumevanja, okrutnosti, surovosti i mučne egoističnisti. To su dijalozi čija je svrha u tome da povrede onog drugog, a ne da dovedu do razrešenja i razumevanja.
Čak i zanimljiviji i za strukturu važniji su oni internalizovani dijalozi, oni koji se odigravaju samo u Frenkovoj glavi, i koji ukazuju na mogućnost da se kreira neka drugačija vrsta odnosa, iskrenija i asertivnija, ona koja bi njihovom braku dala šansu. Imamo čitave izmišljene dijaloge koji počinju sa: „Čitavim putem kući zamišljao je da če ona reći…’, A da će on reći…’, ‘A zatim ona…’, A zatim on…“. Ali takvi se dijalozi među njima nikada ne dese. Završe se sa „Prezirem i sam pogled na tebe“ ili „Ti si prazna, šuplja prokleta ljuštura od žene“. Ta oštra suprotnost izmaštanog i realnog, sama je okosnica Jejtsovog postupka, kojim se maestralno potencira konflikt, stvara dramski naboj, ali i kreće kroz prošlost i sadašnjost, i kroz sigurno i dosledno profilisanje svojih tragičnih junaka.

Dramskim predloškom romana, a korišćenjem svih legitimnih romanesknih elemenata, kreirao je Jejts izuzetno živu sliku propasti jednog braka, ali i propasti jednog velikog sna – onog američkog. Mi kao čitaoci, koji su veći deo knjige svedoci dešavanja u Frenkovoj glavi, i osuđeni na njegovu vizuru, nalazimo se u stanju neprekidne uznemirenosti i mučnine, bolno i do koske svesni disonantnih tonova između realnosti i onoga kako Frenk tu realnost percipira. Taj do karikature dovedeni čovek, i njegov do karikature doveden život maestralna su slika „ponora ljudske prirode i ljudskih odnosa, čiji je najgori aspekt to što su svakodnevni, uobičajeni i banalni“ (iz pogovora).
Razmišljala sam uporno od čega tačno potiče teskoba i uznemirenost koju osećamo čitajući ovaj roman. Da li od toga što se u ponekom delu karaktera glavnih junaka neminovno prepoznamo – a ta slika ne bude baš lepa, prikaže nam nekog pretencioznog, nezrelog i egoističnog pajaca, koji vrti svoj film i igra svoju malu predstavu, i koji možda ponekad izmigolji i u uglovima našeg ogledala?!


Za kraj, donosim vam deo pogovora prevodioca Dr Nine Ivanović Muždeka “Put Revolucije: genijalni rimejk Gospođe Bovari ili izneverena utopija”:

„Teško je sumirati reputaciju i recepciju Ričarda Jejtsa i romana Put Revolucije (1961), iako svaka iole ozbiljnjija kritika počinje upravo od toga. Tvrdi se da je ovaj, kao i ostalih šest njegovih romana i dve zbirke pripovedaka, iščezlo iz knjižara nakon Jejtsove smrti 1992.godine. Tvrdi se i da je on najzaboravljeniji i najmanje čitani pisac američkog književnog kanona, a da je Put Revolucije, jedan od ‘velikih američkih romana’, najviše skrajnut od svih. S druge strane, Jejts nesumnjivo uživa reputaciju ‘piščevog pisca’, autora kojeg su cenili i na kojeg su se uvek ugledali upravo oni koje je najteže impresionirati (između ostalih, Rejmond Karver). Među istinskim zaljubljenicima u američku književnost, Jejts je oduvek imao kultni status, on je reper koji određuje pripadnost unutrašnjim krugovima znalaca – ako volite njegovu prozu, prošli ste test sposobnosti pronicanja iza očiglednog i pojavnog…
…Put Revolucije je velikim delom zasnovan na Jejtsovim životu i karakteru, i ovim je dosta rečeno o surovom principu istinitosti kojeg se pisac pridržavao. Kao i njegov protagonista, i Jejts je učestvovao u Drugom svetskom ratu, na evropskom frontu. Kao i Viler, i Jejts je sanjao o potpunoj predaji sopstvenoj umetnosti u Parizu, da bi, po povratku iz te umetničke Meke, radio za veliku kompaniju specijalizovanu za prodaju poslovnih mašina. Kao i Frenk, i Jejts se borio sa konceptima rodnih uloga, i posebno, muškosti…
… U mnogim kritikama ovog romana postavlja se pitanje da li bi Jejtsove junake trebalo tumačiti doslovno ili simbolički – odnosno, rečima Anatola Brojarda, da li je Jejtsova perspektiva entomološka ili metafizička. Iako je njegov mimetički realizam nepobitan, dikensovski aspekti karakterizacije junaka (naročito njihova imena) upućuju i na simboličko tumačenje. Kako piše Stjuart O’Nen, Vilerovi nisu ni heroji, ni antiheroji; ni pasivni, ni snažni; u najboljem slučaju se mogu nazvati neizuzetnima. No kao i u grčkoj tragediji, poseduju onu tragičnu grešku koja dovodi do njihove propasti. Čitati Ričarda Jejtsa je uznemirujuće i mučno, no potencijalno transformativno iskustvo“.