Kao geografski pojam, rt označava deo kopna koji zalazi u more, jezero, reku. Najčešće nastaje od čvrstih stena, ali može i akumulacijom nanosa. To su obično najistureniji delovi država, kontinenata, ostrva.

Ujedno, rt je oznaka za rutherfordium, veštački element, sintetizovan u laboratoriji, koji je zbog svoje visoke radioaktivnosti veoma nestabilan, dakle slobodan. Rt može biti i HTML element, koji sadrži tekst sa objašnjenjem, ali može biti i Rtanj. Svako od ovih tumačenja naslova romana Rt Saše Ilića – pravo je, baš kao i skraćenica od reči „resistance“ (otpor), kako je knjiga prvobitno trebalo da se zove.

I glavni junaci romana su pojedinci koji se, na ovaj ili onaj način, izdvajaju iz mnoštva (kopna), odlučni da se suprotstave udarima mora: okupaciji, neslobodi, lopovluku, ratnim zločincima, ekocidu… S jedne strane su oni loši, vazda loši, u svim režimima i pod različitim odorama – od civilke, preko uniforme, do mantije. S druge su oni koje je život iskušao i koji su dokazali da, uprkos svemu, mogu ponosno da se nazovu rtovima.

Vremenska ravan obuhvata tri prelomne godine u kojima je bilo tako očigledno koliko društveno-istorijske okolnosti utiču na ljudske sudbine. U pitanju su 1942, 1992. i 2022, a centralna tačka je pomenuta planina Rtanj. Prvi deo knjige za podnaslov ima ugalj – element koji se nalazi na najnižoj nadmorskoj visini. S visinom planine, menja se i njen sastav, a sa njim i društvene okolnosti, te preko bakra, zlata i ratnih devedesetih stižemo do današnjice, litijuma i australijskog opala.

Neki junaci ove sage zaista su postojali, poput nobelovca Ive Andrića ili Pavla Minha, izdanka slavne jevrejske porodice Minh. Minhovi su imali rudnik kamenog uglja u podnožju Rtnja, a na njegovom vrhu Šiljak Greta Minh sazidala je Kapelu Svetog Đorđa, u spomen pokojnom mužu. Rudnik je otvoren 1902. i okupljao je rudare iz Mađarske, Rumunije, Češke, Slovačke, Poljske i Rusije. Tu su podignuti i prvi bioskop u kraju, Sokolska dvorana, škola, stambene zgrade za radnike, uporedo se razvijala železnica… Oko, sada razrušene, crkvice obavijaju se mnoge legende, između ostalog da ju je pre rata obišao Hitler. Najveći broj članova porodice Minh nije preživeo Holokaust. Kapela jeste, ali ne i devedesete. Stradala je 1992, kada su je dinamitom razrušili alavi tragači za zlatom. 

Kao što je narod sebi dao slobodu da izmišlja priče vezane za Rtanj i kapelu, tako je i Ilić sebi dao slobodu da na ovu planinu smesti Andrića, Pavla Minha i partizanku Jelenu (ženu koje [više] nema i koja će biti ubijena u logoru Crveni krst, u Nišu), a od koje potiču glavni junaci druge i treće vremenske ravni – Bukvići. Andrić jeste prvi put došao u Sokobanju 1942, bežeći od nemačke policije i jeste u njoj započeo pisanje romana „Na Drini ćuprija“. Jeste se krio i u sokobanjskim brdima, ali Ilić ga smešta u mističnu rtanjsku pećinu, i kroz njegov lik, nadrealne scene kraj vatre, snove i groznicu, otvara pitanja uloge intelektualaca u smutnim vremenima, hrabrosti, izdaje, morala, suočavanja sa samim sobom… Može li se čovek rukovati sa Hitlerom i ostati netaknut? Opredeljuje li takvo što njegove potonje odluke i kako?

Autor preispituje i čovekov odnos prema prirodi, koji će se protezati kao ključan u celoj knjizi, potom položaj crkve (ne vere), ekološkog aktivizma, pojedinačne i kolektivne slobode, kao i odricanja – do koje tačke moramo da stignemo i šta smo spremni za žrtvujemo da bismo živeli slobodno, u miru sa sobom i okolinom. Takođe se osvrće na istorijsko pamćenje i imena svih žrtava koje će, ako imaju sreće, biti popisane i završiti na prašnjavim policama biblioteka. Pa ipak, i najnevidljiviji od nas ostaviće trag na morfološkoj mapi čovečanstva.

U drugoj vremenskoj ravni, s pomenutim lovcima na zlato penjemo se na Šiljak, svedočeći različitim formama ljudske pohlepe, koja je, kada se ogoli, bez patriotskih, verskih i drugih insignija – vazda ista. Vukovar, Marjinka ili podrtanjska sela… Pred pohlepom, ljudski život ne vredi. To će se jasno videti i u trećoj ravni, nama najbližoj, kada u otimanju zemlje od meštana i prirode zarad litijuma i njenom uništavanju učestvuju i oni koje je ta zemlja othranila. Čak će najagilniji biti baš ti za koje se očekuje da su sa prirodom srođeni, da joj se nesebično daju kao što se ona nesebično daje njima.

Pojedinačne delove romana povezuje magarac i filozof Lungi, koji je među knjiškim magarcima zadobio zasluženo mesto, uz ostarelo magare Viskontija iz Prtenjačinog „Brda“ i Tintoreta iz Markovinine zbirke „Usamljena djeca juga“. Ti mitski magarci naši su moralni putokazi, ako umemo da ih čitamo, vodiči kroz život, ponosni i tvrdoglavi usamljenici, „otpadnici od čopora“, sposobni da se popnu tamo gde retko ko može, puni ljubavi.

„Bio jednom jedan magarac, to bi moglo da mu stoji na grobu pošto ugine pod ruskim teretom, misli Lungi dok korača dugačkom serpentinom ka Šiljku. Živeo je, nažalost, u vreme kada su ljudi bili gori od životinja, a životinje su se povukle u svoje jazbine, ne bi li dočekale neke bolje dane.“

Ilić se knjigom ujedno naklonio Andrićevoj „Jeleni, ženi koje nema“, nudeći nam sasvim drugačije tumačenje. Jelena kao Priroda od koje se društvo otuđilo, a neke nove generacije vraćaju joj se kao svom izvorištu.

Čak i kada su inertni i povodljivi, Ilićevi junaci se vremenom bude (pa i bukvalno iz kome) i dižu glas protiv mašinerije koja uništava svet kakav smo poznavali vekovima, bune se i onda kad se čini da nemaju nikakvu šansu. Autor je stvorio naročito upečatljive ženske likove, kao oličenje te pobune, jer, uostalom, i Delakoova Sloboda vodi narod uz crveni barjak i belu haljinu.

Roman je pun snažnih, gotovo filmskih scena, a naročito je impresivna ona u kojoj se vernici klečeći kreću ka novopostavljenom Carskom zvonu, u lokalnom manastiru. Za kim Carsko zvono zvoni, pita se Saša Ilić.

Nadam se ne za nama. Nadu daje generacija Z, u romanu proročki oličena u Magdi i Iceu, a u stvarnosti u svima poput njih.

Izdavač romana je Akademska knjiga.

Vojislava