Kada je Booka još 2016. objavila knjigu Kako biti oboje Ali Smit, bila sam privučena činjenicom da je, baš kao i u originalnom engleskom izdanju, roman bio štampan na dva različita načina  To otprilike izgleda ovako. Knjiga se sastoji od dve labavo povezane narativne celine. Jedna govori o šesnaestogodišnjoj Džordžiji/Džordži kojoj je nedavno preminula majka, i koja se priseća prethodnog leta provedenog sa njom u Italiji. Priseća se njihove posete Ferari, da bi ispunile majčinu želju i videle sliku relativno nepoznatog renesansnog slikara, Frančeska dela Koze. Drugi naratavni tok prati život i umetnički put tog istog renesansnog slikara. Kvaka je u tome da je u polovini izdanja Džordžijina priča štampana prva, a u drugoj polovini prva je bila Frančeskova. Kod kupovine knjige vi ne znate koji će vam se redosled zalomiti, a verujte mi, to zaista može da promeni vaš doživljaj knjige. Intrigantno samo po sebi, zar ne?

Ili ipak pretenciozno? Samo privlačna igrarija? Meni se čini da nije. Nije Ali Smit od te sorte pisaca – ona je od onih koji vas obaspu svojom inteligencijom na način da vam se pomalo zavrti u glavi. Sve njene reference, intertekstualnosti i intermedijalnosti ne mogu ni da sanjam da sam pohvatala i razumela, ali mogu da se nadam da sam uhvatila one glavne niti. Ili bar neke od njih.
Džordžijin deo knjige je onaj koji nosi toplu i tužnu, vrlo ljudsku priču o gubitku i tugovanju. Taj je deo ispričan užurbanim jezikom inteligentne i senzibilne tinejdžerke, pomalo naporne i sitničave, koja bez upozorenja prelazi iz prošlog vremena u sadašnje, iz tog čudesnog putovanja po Italiji, u majčino trajno odsustvo koje ničim ne može i ne treba biti objašnjeno i prihvaćeno. Njeno je tugovanje sveobuhvatno i sveprožimajuće, majke nema i tome se ne može dati nikakav smisao. Gotovo kao i da ne diše, Džordži niže slike topline, vrcavosti i inteligentnih razgovora kojima je bujao njen odnos sa majkom, smenjujući ih slikama praznine koja je naselila celu porodicu nakon majčine smrti.
U ovom delu knjige, koji sam ja čitala prvi, provlače se i teme potrage za seksualnim identitetom, ali i onim rodnim; to su teme koje će u Frančeskovom delu knjige dobiti svoje još punije značenje. Zapravo, ceo prvi deo knjige se na izvestan način zrcali i ogleda u drugom – ali na potpuno neočekivan i oneobičen način. Iz tople i tužne porodične priče, autorka nas bez ikakve pripreme baca na neko jezički, stilski i žanrovski totalno drugačije odredište. Upadamo u limbo iz koga nam se obraća bestelesno oko slikara iz XV veka, koje posmatra Džordži dok ona posmatra njegovu sliku sv. Vinsenta Ferera, u londonskoj Nacionalnoj galeriji. Ni on, a ni mi ne znamo zašto je tu, ali ubrzo shvatamo ono glavno – tu je da nam ispriča živopisnu i donekle nadrealnu priču o umetniku i umetnosti; o položaju talentovane žene koja se celoga života pretvara da je muškarac – da bi joj bilo dozvoljeno da slika; o pobuni i uticaju umetnosti na život, ali i o tajnim porukama koje velika umetnička dela uvek nose sa sobom. Ceo taj deo je jedna velika oda umetnosti, krešendo u kome se život i umetnost ne samo prožimaju, već tvore organsku celinu, isprepletanu onako kao što su lanci ljudske DNK isprepletani. Tek zajedno, spojeni, oni nose genetsku poruku koja će održati vrstu i ostaviti trag u istoriji. Jedan bez drugog tek su puki skup ćelija bez značenja.

Ali Smit je napisala jednu od nesumnjivo najinteligentnijih knjiga koje sam poslednjih godina čitala. Ideja za knjigu krenula je upravo od njene fascinacije slikom Frančeska dela Koze, na koju je slučajno naletela u nekom časopisu o umetnosti. Mladić u odrpanom odelu, sa užetom u ruci, koji lebdi na kobaltno plavoj pozadini, naterao ju je da krene u stvarnu potragu za (oskudnim) informacijama o ovom slikaru. Kao rezulat te fascinacije nastala je knjiga koja je elokventni izazov našem poimanju književnosti: knjiga ne mora ići utabanom stazom od tačke A do tačke B, likovi ne moraju biti jednodimenzionalni i laki za razumevanje, binarni kod čitanja može pružiti sasvim novu i neočekivanu percepciju romana – poručuje Smit. U njenoj  očaravajućoj sobi ogledala/odraza ništa nije sasvim onako kako izgleda, načini na koji se dva sveta ogledaju jedan u drugom pružaju mnoštvo mogućnosti za tumačenja. Čak i kada smo potpuno zbunjeni određenim delovima, ne možemo im oduzeti poetsku vrednost niti metafizičku konotaciju; neke misterije su tu da bismo im se divili, ne da bi ih razumeli. Kao da je Smit na najdubljem nivou postavila pitanje iluzornosti pojavnog sveta – ništa ne mora biti onako kako izgleda, pojavni svet je drugačiji za svakoga od nas, a opet duboko povezan na načine koji nisu uvek razumljivi našem ograničenom umu.

I premda sve ovo zvuči previše postmodernistički, važno je reći da je Ali Smit jedna od retkih spisateljica kojoj je pošlo za rukom da napiše postmodernistički tekst, kompleksan i zahtevan – a da istovremeno bude dirljiv, nežan i pun humora; fascinantna je ta gotovo nemoguća kombinacija hermetičnosti i jasnoće. Njeno je pisanje istovremeno lingvistički razigrano i neverovatno kompleksno, šaljivo i smrtno ozbiljno, strukturalno inventivno a čitljivo, tužno i puno života – binarna struktura izrodila je čudesan spoj nemogućih suprotnosti. Poput Dela Kozinih slika koje su vekovima ćutale pokrivene slojem maltera, da bi tek igrom slučaja bile otkrivene, tako i dva dela knjige predstavljaju podtekst jedan drugome, i zovu nas na različita čitanja.

Pored svih različitih nivoa kojima me je knjiga Ali Smit oduševila, tu je i način na koji piše o mojoj drugoj velikoj ljubavi – likovnoj umetnosti (prva je dakako književnost), a naročito o pojedinim Dela Kozinim slikama. O slici težaka koji je fascinirao Džordžinu majku Ali Smit u knjizi kaže: „Nikada nisam videla ništa slično, kaže majka. Sve je toliko toplo da je gotovo prisno. Prisno umetničko delo. Nikada nisam ni pomislila da tako nešto postoji. Pogledaj ti to. Nijednog trenutka nije sladunjavo. Velikodušno je, ali i cinično. I kad god je cinično, već u sledećem trenutku postane velikodušno…Doduše, ako bih morala da, šta znam, napišem članak ili čak disertaciju o tome, mislim da bi ovaj vaginoliki motiv ovde…
Mama, kaže Džordž.
…u Italiji smo, Džordž, niko ne razume šta govorim, kaže njena majka dok iscrtava romboidni oblik na svojoj grudnoj kosti, vaginoliki motiv ovde na onom prelepom težaku u ritama u plavom delu, najživotnijem i najupečatljivijem liku u čitavoj prostoriji, mnogo više čak i od vojvode koji treba da bude glavna ličnost i junak te prostorije, zbog čega je umetnik sigurno imao problema, tim pre što je reč o kmetu ili robu i to očigledno crncu ili čoveku semitskog porekla. Kako samo taj otvor na njegovoj košulji savršeno naglašava to što mu je umetnik naslikao uže oko pasa tako da istovremeno predstavlja simbol i opuštenog i erektiranog falusa…(majka je svojevremeno završila istoriju umetnosti)…a i ta neprestana seksualna i polna neodređenost koja se provlači kroz čitavu sliku…(i ženske studije)…ili bar na delu za koji je taj umetnik bio zadužen. A ako ćemo da zalazimo u sitna crevca, i način na koji je iskoristio lik onog ženskastog muškarca i muškobanjaste devojke da uravnoteži snažno muževno prisustvo težaka, i to što taj lik u jednoj ruci drži strelu a u drugoj obruč kao muški i ženski simbol. Kad bih morala, samo na osnovu ovoga mogla bih da razvijem umereno duhovitu teoriju o tome kako je autor bio žensko“. E mislim da se baš ovako posmatra velika umetnost: sa pažnjom, osećajem za detalj, duhovitim pretpostavkama i emocijom koja nas pomera.

„Ali umetnost i ljubav vrte se oko otvorenih usta u cinoberu, oko crnila i crvenila što se upornim mlevenjem pretvaraju u baršun, oko razumevanja boja koje se poboljšavaju nežnim utrljavanjem jedne u drugu: čak i malo vežbe rađa veštinu: ali iznad svega je originalnost, kojoj se zapravo teži vežbanjem…
…Sve to piše u Čeninijevom Priručniku za slikare, kao i izričito uputstvo da nam naš rad uvek mora pričinjavati zadovoljstvo: jer su i ljubav i slikanje proizvodi umešnosti i želje: strela ulazi u krug mete, prava linija susreće krivulju ili kružnicu, 2 stvari se spajaju dajući dimenziju i perspektivu: a tokom slikanja kao i tokom vođenja ljubavi i sámo vreme menja svoj oblik: sati prolaze kao da nisu sati, pretvaraju se u nešto drugo, postaju suprotnost sebe samih, postaju bezvremeni, prestaju da budu vreme“.

Lidija