„Od svega na svijetu roda Ademova,
poznam dvije vrste vrijedne blagoslova:
Jedna je, što svjetske proučava tajne,
a druga, što ne zna o tome ni slova!“

( Omar Hajam, XI vek).

Svaki susret sa Dževadom Karahasanom uvek je ushićenje, radost, ponovno zaljubljivanje. Svaki susret sa njim novo promišljanje, vraćanje na pročitano, dublje zalaženje u sebe. Svaki susret sa njim – ispijanje kafe sa starim prijateljem koji najlepše na svetu priča priče.

Posle pet pročitanih knjiga ovog pisca (Sara i Serafina, Šahrijarov prsten, Istočni diwan, Noćno vijeće i Što pepeo priča), ne mogu, pre svega, da se otmem utisku o raznovrsnosti egzistencijalnih, etičkih, filozofskih i metafizičkih tema koje on u svojim delima pokreće. Toga se ne bi postideo ni jedan pravi filozofski opus, a kamoli književni! Zapravo, to nam mnogo govori o Karahasanu – filozofu, esejisti i teoretičaru, koji je izabrao da svoj svetonazor odene u lepotu književnosti, i time ga učini prijemčivijim za širu čitalačku publiku.

U romanu Što pepeo priča Karahasan nam priča priču o Omaru Hajamu, pesniku, filozofu, matematičaru i astronomu iz XI veka, onome istom koji se proslavio reformom staropersijskog kalendara, i koji je važio je za jednog od najvećih naučnih umova islamske srednjevekovne civilizacije. Uticaj na Zapad stigao je mnogo posle njegove smrti, i to najviše kroz pesme koje je za sobom ostavio. Ličnost Omara Hajama je tako grandiozna, uticaji koje je izvršio tako dalekosežni a sama tumačenja njegovog lika i dela tako kontroverzna, da je samo čovek ogromne erudicije i talenta mogao da odgovori izazovu, i izabere da piše o njemu.

Roman je podeljen u tri knjige, od kojih, samo uslovno, prvu možemo svrstati u detektivski roman, drugu u politički, a treću u psihološki. Sve tri svakako tvore istorijski roman jer se umnogome oslanjaju na istorijske činjenice. Naravno, takvo je određenje prihvatljivo samo na nivou fabule, jer nad njim Karahasan nadgorađuje svoje neverovatno raskošne slojeve značenja i otvara pitanja do kojih se usuđuju da dosegnu samo najveći majstori književnosti. A bez velike i ozbiljne ideje koja iza nje stoji, velike književnosti naprosto nema. Tako Karahasan istoričnost svog romana smišljeno relativizuje vanserijskim razotkrivanjem unutrašnjih dimenzija svojih likova, pre svega Hajama, i takvim postupkom pokreće beskrajan niz pitanja o politici, istoriji, filozofiji, veri, etici, nauci, umetnosti, Bogu. Osim Omara Hajama, u romanu je prisutno još istorijskih ličnosti, poput sultana Malikšaha, velikog vezira Nizamul-Mulka, koji je u istoriji ostao poznat kao „istočnjački Makijaveli“, te Hasana Sabbaha, svakako najintrigantnije ličnosti, tvorca jedne od prvih terorističkih organizacija na svetu, onako kako ih danas shvatamo – asasina. On je u legendarnoj tvrđavi Alamut osnovao svoju paradržavu, iz koje je rukovodio odredima fanatičnih i dobro obučenih ubica koji su sejali strah među vladarima i plemstvom toga vremena. Osim ovih istorijskih ličnosti, roman obiluje i fiktivnim, a svi skupa doneti su sa takvom životnošću i istančanim psihološkim profilisanjem da u potpunosti dočaravaju svoj imanenti svet, koji je daleko od bilo kakve puke istoričnosti. Naprotiv, čini se da Karahasan, kao uostalom i u drugim svojim romanima, prati put ideja koje oblikuju svet, i potom se pretvaraju u istorijske činjenice – iz njegovih romana izvire shvatanje da su ideje te koje rađaju istoriju, a ne obrnuto.

Još jedna paralela jasno je uočljiva u svim njegovim romanima. Svi junaci okrenuti su razumu i saznanju, i svi snažno žive neki princip u koji veruju. Svi su spremni da se žrtvuju za taj rukovodeći princip, za ideje koje su starije, veće i – to je ono u šta veruju – bitnije od njihovog pojedinačnog života. Neretko bitnije i od ljubavi – a tu je ponovo prisutna paralala – i od žena koje vole. Tako imamo Bagzadu i al-Mukaffu iz Istočnog diwana, Azru i Faruka iz Šahrijarovog prstena, Omara i njegovu Sukajnu u romanu Što pepeo priča. Sam Omar o sebi razmišlja: „Normalne ljude uglavnom vezuje i uzbuđuje ono što se neposredno tiče njihovog života i interesa, a mene uvjek nekakva nevidljiva, opća, nikom potrebna istina, koju normalni ljudi ne vide, ne čuju i ne žele znati, jer ne znaju šta bi s njom“. Svugde su muškarci nosioci racionalnog principa i znanja, a žene nositeljice principa života i ljubavi. Sukob ta dva principa uvek ide na štetu razuma i znanja, jer ne može znanje o životu biti važnije od života samog. Ljubav je ta iskupljujuća sila koja omogućuje istinsku spoznaju, istinsko znanje; ona čoveka spasava ontološkog straha i zatvorenosti u sopstveno ja, omogućuje mu da spozna Drugog i time strah prevaziđe, ostvarujući punoću življenja. Na nesreću, Karahasanovi junaci to po pravilu prekasno shvataju, onda kada je zlo sveta već duboko razorilo njihov lični. Psihološki portreti su im takvi da svi od početka nose neku pukotinu u sebi, neki nagoveštaj nesigurnosti i nepristajanja na svet koji ih okružuje, da bi se na kraju ta pukotina pretvorila u provaliju straha da je Zlo u svetu večno, a da su mogućnosti iskupljenja čoveku ograničene, neretko nedostupne.

Možda ponajviše u ovom romanu prisutna je tema straha i zla, još jedna  od onih kojima se Karahasan bavi. Na drugom kraju od ljubavi, svetom i ljudskim životom vladaju strah i zlo. Strah i zlo najčešće dolaze od predstavnika političke moći, a naši junaci su im uglavnom blizu. Čak i kada nisu direktna meta, stradaju kao kolateralna šteta u igrarijama koje se uvek vrte oko vlasti i moći. U romanu Što pepeo priča jedan od sejača straha je pomenuti Hasan Sabbah, Omarov prijatelj, koji ne pripada vlasti već postaje vlast za sebe. On, sa bolesnom mesijanskom težnjom, od ljudskog straha stvara čitavu filozofiju pomoću koje vlada svojim fanatičnim sledbenicima. „Stvari idu dobro po nas, sav svijet već miriše na strah i sve je više ljudi koji znaju da je život, da je svako postojanje, teško prokletstvo“ kaže Hasan Omaru. I dodaje: „Pa ti dobro znaš da nas nije stvorio dobri Bog, ako iko na svijetu – ti to moraš znati! Ako nismo nastali greškom ili slučajno, stvorio nas je neki zli demon kako bi dobrom Bogu pokvario užitak u Njegovom djelu. Ako u nama ima nešto od Boga, recimo duh i duša, jasno je da ih On želi što prije dobiti nazad, tako da je prema ostatku ravnodušan ili neprijateljski raspoložen“.

Na drugom kraju spektra ljudi koji Omara okružuju, i koji su nosioci svetonazora suprotnog Hasanovom, su njegova Sukajna, i sufija Ebu Said. Veliki Omarov prijatelj govori: „Dragi Bog se nama, ljudima, najneposrednije objavljuje kao povjerenje. Njemu je najbliži onaj čovjek koji se nimalo ne boji. Taj će upoznati najdublje radosti, on je slobodan od svakog straha, koji je sigurno najteža ljudska bolest, on će od života dobiti najviše onih užitaka koji se ne mogu zaraditi niti bilo kako kupiti, osim dobiti na dar. Ko osjeća beskrajno povjerenje, upoznao je beskrajnu dobrotu, beskrajnu radost, beskrajnu sigurnost„. Svojim rečima to je izrazila i mudra Sukajna govoreći o ljudima sa rajskim pogledom. „Rajski pogled je za nju bio pogled pun povjerenja. U raju se živi bez straha, sve je bezgrešno i bezopasno, čak i ljudi, sve što tu postoji i što je uopće moguće – dobro je“. Oni drugi, oni nose pogled prognanika, a i njih Sukajna ume da prepozna. I ona i Ebu Said su nosioci iskonske, životne mudrosti, koje je Omar, kao neiscrpni racionalista, nažalost lišen. Njegovi voljeni pokušavaju da mu kažu da on odlično poznaje „noćno nebo“, ali da se u ljude i ljudski život slabo razume. Ebu Said ga tako upozorava: „Gledaj zvijezde, hakime, kad god si se umiješao u život, našao si belaj“.

Ne ume Omar da živi životom običnih ljudi, ali ne ume ni da se plaši njihovim strahom. I po tome je sličan ostalim Karahasanovim junacima. Ne plaši se on nemilosti i nemilosrdnosti velikih i moćnih, racionalno ih čak razume kao izraz ljudske volje za moći. Istinski strah njegov leži negde drugde – dolazi on od spoznaje da spirala zla i nasilja prožima istoriju oduvek, i da će je uvek prožimati. Na toj tački javljaju se pogubne misli koje podrivaju veru, pukotine u pravoverju prete da prerastu u provaliju koja ga može uništiti. „Gospodaru moj, dozvoli mi, molim Te, da Te razumijem. Ne, oprosti, znam da Te ne mogu razumjeti ni shvatiti, ali mi daj da povjerujem da je dobro ovo što si nam dosudio. Znam da je Tvoj svijet dobar, jer je od Tebe, ali ja ne uspijevam povjerovati i neizrecivo mi je teško. Stidim se, i osjećam se krivim, a ne mogu ni spriječiti, ni opravdati, ni razumjeti… A valja trpjeti, Gospodaru, strašno trpjeti. Zašto?“.
Tako će nam možda najvažnije teološko pitanje ovog romana – da li je Bog ravnodušan prema svetu – Karahasan uskratiti i ostaviti otvorenim. Jedino će nam pokazati da dobra književnost, i kada govori o ljudima iz dubine prošlosti, zapravo osvetljava našu sadašnjost.