“… i Aslak kaže da o najvećom stvarima, o moru i nebu, o životu i smrti, niko ništa ne može reći zasigurno, kaže i pije pivo i kaže da je sve to u nekakvom nepoznatom mraku, dolazimo iz nepoznatog mraka i vraćamo se u nepoznati mrak, tako je to, i tu nema više šta da se kaže, a da li je čovek bio nešto u tom mraku pre nego što se rodio, i da li postane nešto u tom mraku kad umre, o tome se ništa ne može reći i ništa ne može znati, on samo može da se čudi tome, a odgovore nema…” (Septologija).

Neobičan je svet književnosti, naprosto čudesan. Posle godina i godina čitanja ipak nam se dogode dela koja izazovu sudar, veliki prasak, vrate nas u one davne dane kada smo, recimo, prvi put otkrivali Dostojevskog, Kafku, Mana ili nešto kasnije Bernharda ili Foknera. Dakle, ne govorim ovog puta o ushićenju koje doživimo pri susretu sa svakom velikom i ozbiljnom književnošću. Govorim o onim najređim susretima, koji prodrmaju naš svet, koji dubinom i intenzivnošću učine da zanemimo kada shvatimo da je pisac pred nama izumeo jednu novu poetiku, toliko originalnu i fascinantnu, da forma i sadržaj u njoj zaista postaju jedno, slivaju se i prožimaju na način da ih je nemoguće odvojiti. Kao sistem spojenih sudova, ne mogu a da se ne dopunjuju u iskričavoj igri međusobne zavisnosti, da bi na najbolji od svih mogućih načina prenele reči koje njihov autor nosi u sebi. Susretima u kojima postajemo svesni da pred sobom imamo nešto potpuno vanserijsko i dotad neviđeno. Znate o čemu govorim, o kojoj vrsti sudara?

Kada je Nobelov komitet opisao Foseovu književnost kao onu koja „daje glas neizrecivom“, neverovatno koliko je to precizno uradio . Ako se poslužimo Platonovom teorijom ideja, ili još bolje Jungovim arhetipovima, onda bih rekla da je Fose od svih književnika najbliže prišao onome što je Platon označavao kao ideju – formu – uzor, a Jung kao arhetip – kolektivno nesvesno – prasliku, dakle onome vančulnom, što prethodi našem razumevanju sveta, ili ga zapravo uopšte čini mogućim. Onome što po Platonu zaista postoji, ima svoju zasebnu realnost, a materjalnom svetu čak I prethodi. Zavisi ko u šta veruje. No, praslike, ideje ili arhetipovi žive u svakom od nas, na ovaj ili onaj način, I oblikuju naše čulno iskustvo. Pojmovi kao što su „život“, „smrt“, „Bog“, „lepota“, „umetnost”, “vreme” deo su svakog od nas, i to na dva nivoa: na svesnom i najdubljem nesvesnom – dakle i kao čulna iskustva i kao ideje/arhetipovi. „Nije kod Fosea vreme tek sila koja se odvija bez obzira šta junaci rade, već se vreme nalazi u samim junacima kao forma čulnosti koja struktuira njihov život, te su možda baš zbog toga Foseovi tekstovi, na način neuporediv, istovremeno savršeno fizički i duboko metafizički“ (Ivan Milenković).

Nekim čudesnim amalgamom sadržine i forme,  upravo je do tih univerzalnih praslika Fose uspeo da dođe u svom grandioznom delu. Drugim rečima, kroz obične slike jednog običnog života, nekako se dotakao života kao univerzalnog pojma. Slikama jedne pojedinačne smrti, uspeo je da u čitaocu, na vanpojmovnom ali duboko saznajnom nivou, opredmeti samu ideju/prasliku smrti. Kroz lepotu jedne pojedinačne slike, naterao nas je da nesvesno dotaknemo samu ideju Lepote. Vera jednog pojedinačnog čoveka čudesno se dotakla univerzalne ideje Boga i pitanja vere, koju svi nosimo u sebi. Dakle, “neizrecivim” idejama on je dao glas. Duboko zakopane arhetipove velikih pojmova našeg postojanja, i to onih koji nas u manjoj ili većoj meri egzistencijalno uznemiravaju, on je izneo na svetlost, iz duboke tame poricanja ili straha približio je i vratio u fokus fundamentalna pitanja ljudskog postojanja.

Ukoliko jedinstvom sadržine i forme merimo uspešnost pisca da odgovarajućom strukturom zaodene svoju ideju, Fose je to učinio u najvećoj mogućoj meri. Ne mogu da se setim pisca, barem u savremenoj književnosti, kome je to pošlo za rukom u tolikoj meri. Dakle, kako je Jun u tome uspeo? Da li nekim komplikovanim filozofskim rečnikom, što bi se moglo zaključiti iz svega što sam do sada rekla, ili pak nekim neprohodnim, hermetičnim stilom? O ne! Nipošto! „U mojoj prozi, ponavljanja možda imaju sličnu funkciju kao pauze u mojim dramama. Ili je moguće da ja tako razmišljam o njima – dok u dramama postoji tihi govor, u romanima, iza pisanog jezika, postoji jedan tihi jezik, i ako pišem dobru književnost, taj tihi jezik mora biti prisutan. Recimo u “Septologiji”, taj tihi jezik – da upotrebim par konkretnih primera – jeste onaj koji govori da bi prvi Asle i drugi Asle mogli biti ista osoba, i da je ceo ovaj dugački roman zapravo samo pisani izraz jednog jedinog zgusnutog sadašnjeg trenutka. A ta tiha beseda, ili tihi jezik, govori uglavnom iz totaliteta dela. Bilo da se radi o romanu ili drami, delovi sami po sebi nisu bitni, bitan je totalitet, ali tako da on ipak mora biti prisutan u svakom pojedinačnom detalju – možda bih se usudio da govorim o duhu totaliteta, duhu koji istovremeno govori iz blizine i sa velike udaljenosti. I šta se tada čuje, ako dovoljno pažljivo slušamo? Čuje se tišina. A kao što je rečeno, samo u tišini može se čuti Božji glas“ (Jun Fose). Taj muzikalni, repetativni Foseov stil nas, poput bajalice ili molitve, uvodi u unutrašnji svet svog junaka, ostarelog slikara Aslea, u kome se razmišljanja o smislu, postojanju i veri prepliću u nerazmrsivom klupku potencijalnih ljudskih postojanja, ostavljajući nas sa pitanjem koliko života zapravo živi svako od nas. Na kom se to raskršću račvaju odluke koje postaju naš život? Mogu li se pronaći tragovi smiraja u svetu u kome gubitak voljenih vreba iza svakog ugla, neočekivan i podmukao? I da li u takvom svetu uopšte imamo prava ne postavljati velika pitanja? Pitanja ljubavi, života i smrti, ali i vere i umetnosti, tako su vešto inkorporirana u Foseov hipnotišući narativ, njegova mistika i sveprisutna dualnost tako lagano ispripovedani, da neprisutna prisutnost ili svetla tama postaju jedini mogući odgovor na dualnost sveta kojoj smo neprekidno izloženi. Fose bez dileme u svom romanu postavlja sva “velika pitanja”  naših života, u ovoj knjizi koji dolazi iz dubokog tihovanja jednog čoveka – tihovanja koje je tako veličanstveno progovorilo – kreirajući ono čudesno mesto gde se književnost i duša čitaoca dodiruju. “Mislim da je ishodište muzike i tišine isto. Ali, o ovom izvoru, koji je delimično u meni, a delimično negde izvan, ne želim ništa da znam. Mislim da kada bih znao odakle dolazi, on bi nestao. To mora biti neko skriveno mesto, ili više mesta” (Jun Fose).

Čuvši od Radoša Kosovića za norvešku reč „tungsin“ (u prevodu _ „teška duša“), neprekidno sam je povezivala sa Foseom i Septologijom. Teška duša… koliko smisla i značenja sabijeno u jednu malu, malecnu rač, koja čak i zvuči teško i melanholično… Čini mi se da su u tu „tešku dušu“ sabijeni svi norveški fjordovi, veličanstveni i surovi, toliko veličanstveni da se čovek neminovno pred njima oseća majušnim i beznačajnim… Sabijeni su kratki, mračni dani, duge i ledene zime, surovi vetrovi, led koji okiva život i ljude u neke duboke teskobe, zabačena ostrva gde se čovek i priroda i bore i vole, sunce koje tek ponekad pruži mrvice topline. Da, bogata Norveška, okovana tom koliko veličanstvenom toliko surovom prirodom, stalno čoveka vraća izvornoj skromnosti i poniznosti pred nečim većim od sebe, vraća ga sopstvenoj duši i pitanjima koja nadilaze puko fizičko postojanje na ovoj zemlji.

Jun Fose nosi tu tešku norvešku dušu. U jednom intervijuu on kaže: „Mislim da ima tuge, ili melanholije u svim umetnicima, u umetnosti uopšte. Barem je tako kod mene. Dobio sam taj dar tuge i zbog toga sam pesnik, kako Ibzen piše u jednoj od svojih ranih drama„. Još jedna sintagma koja mi odzvanja – „dar tuge“. Može li se o tuzi zaista razmišljati i tako? Da li je ona dar? Ako je jedna od moći književnosti da čitaocu pruži utehu nad neizvesnošću i besmislom postojanja, kod Fosea je ta uteha i polazište i odredišna tačka ovog veličanstvenog dela. On nas sigurnom rukom vodi kroz hladnoću norveških fjordova, a nama je, paradoksalno, sve toplije oko srca. „Čak i da Septologija nije uopšte autobiografska, u njoj ima misli i osobina koje podsećaju na mene, to kako Asle izgleda, sa svojom sedom kosom. Odlučio sam se da je učinim autofikcijskom tako što ću da udesim da glavni lik liči na mene, da se poigravam žanrom, a da onda pišem na svoj način, kao fikciju. Ali ima tu misli, posebno u onim više esejističkim delovima, koje su bliske mom načinu razmišljanja. Na primer, ta ideja da je Bog toliko blizu da ga ne možete doživeti i toliko daleko da ne možete da razmišljate o njemu. Ali retki srećnici ipak iskuse nešto što bi moglo da se nazove Bogom“ (Jun Fose).

Čitanje Septologije transcendentno je iskustvo. Ne moramo za njega biti spremni, desiće se samo od sebe. Osim što je čista muzika, ili barem mesto na kome se književnost najviše približila muzici, ova knjiga jeste emanacija skandinavske melanholije, u svom najsjajnijem izdanju… “…i sve dobre slike imaju veze sa onim što hrišćani nazivaju Svetim duhom, jer svekolika dobra umetnost ima duh, dobra pesma, dobra muzika, a ono što je čini dobrom nije materijal, materija, niti sadržaj, ideja, zamisao, ne, ono što je čini dobrom upravo je spoj materije i oblika i duše, što zajedno čini duh, mislim, ali sad mislim nejasno, mislim, i koliko puta sam pomislio tu misao, mislim, da se slika može uporediti sa molitvom zbog toga što je duh u njoj, da, slika je molitva, mislim, slike koje slikam su molitva i ispovest i pokajanje, a isto je sa dobrom poezijom, to se može reći za svekoliku dobru umetnost, zapravo, pošto svekolika dobra umetnost na kraju stiže do istog…” (Septologija).

Lidija