Ima nešto uznemirujuće u vezi sa stolicom bez naslona. To je objekat koji podrazumeva odmor, ali negira udobnost, poziva na predah, no ne garantuje stabilnost. Upravo tu delikatnu napetost između onoga što se očekuje i onoga što se dobija u životu: izostanak podrške, slom i tiho rušenje jedne porodice u prostranoj vojvođanskoj ravnici, Danijela Repman je utkala u svoj roman koji se zove ,,Stolica bez naslona“. To je roman o ljudima koji su na ivici izvesnosti, koji se kreću svetom koji im nikada ne dozvoljava da se opuste i predahnu. O krhkim snovima koji se ne ostvaruju. O bolnom odrastanju, bolesti, stidu, kržljavim i mrvljivim odnosima koji nemaju potencijal da se unaprede, razviju i prodube. O nikada uspostavljenoj vezi između ćerke, koja sve(t) oseća stomakom, i njene depresivne majke, zaglavljene u raljama života. Duboko potresna, načne vas ova knjiga, napravi pukotine u duši, rupu u stomaku i ostavi više nego dovoljno prostora za izuzetno jak bol.

,,Ne mogu da spavam. Držim širom otvorene oči i gledam u crnu ponjavu mraka rasprostrtu na tavanici sobe. Pokušavam da shvatim da li su mrak moje majke i moj mrak isti? Šta bi uopšte moglo da napravi razliku? Možda se sudaramo sa drugačijim predmetima? Napipavamo drugačije teksture i oblike oko sebe dok tumaramo? Osećamo drugačije mirise? Plašimo se na drugačiji način? Da li sam ja sebe zarobila u svom mraku? Ili sam deo njenog mraka? U čijem mraku sam ja?“

Postoji nešto u prozi Danijele Repman što je nalik na njenu poeziju (preporuka i za zbirku Šecer, led, varikina). Ona je uzdržana, oštra, izrazito poetična, ali nesentimentalna. Po svoj prilici, u pitanju je autorka koji razume težinu neizrečenog
Ona je svojevrstan vajar ćutanja! Tišina u njenom delu je tako gusta da se može seći nožem. Njene rečenice se nižu sa tihom neizbežnošću, svaka reč je pažljivo postavljena, svaka pauza predstavlja produbljivanje značenja. Po tome ona podseća na Margerit Diras i Danila Kiša,  pisce koji prepoznaju da ono što je izostavljeno često govori više od onoga što se deklariše.

,,Pored topljenja sporohodnog vremena, najveći deo naše svakodnevne rutine bilo je upijanje tmine. Naši dani nemaju noći i jutra. Samo kasne popodnevne sate. U prohladnoj sobi, ljubičaste senke se mreste na našim licima, ispunjavaju nam nozdrve i grlo, sve dok toliko ne potamnimo, da se više ne razlikujemo jedni od drugih. Krajem dana pretvaramo se u jednu izvitoperenu tvorevinu nepravilno sraslih tela. Nedeljivi. Voštani i lepljivi kao stari zidni kalendar u kuhinji lokalne hamburgerije na kojem je isti mesec godinama.“

Danijela Repman ima izrazit dar za prikazivanje unutrašnjih pejzaža sa kristalnom jasnoćom. Njeni protagonisti ne doživljavaju jednostavno emocije: oni ih u potpunosti naseljavaju, njihovi unutrašnji životi su prikazani sa preciznošću koja se čini gotovo hirurškom. Pa ipak, uprkos svoj psihološkoj dubini, njeno pisanje nikada ne prelazi u patetiku. Ona je previše disciplinovana za to. Njena proza ostaje zategnuta, njene metafore zadivljujuće upečatljive, njeni narativi strukturirani poput hodanja po konopcu preko provalije.

,,Znam da sam u nasleđe od majke dobila stalni osećaj nošenja težine u stomaku i istovremenu čežnju za velikim prostorima bez ljudi. Još jedino u njima mogu da pronađem onu rasterećujuću samoću koja rastvara taloge nakupljenih misli. Ne usuđujem se da to nazovem slobodom. Kad god bih izgovorila reč sloboda, ona bi rekla sa podsmehom. ,,Sloboda ne postoji. Pogotovo ne za tebe. Ti si svoju izgubila još onog dana kad si se rodila.“

Kao vanrednom poznavaocu jezika, Danijeli Repman polazi za rukom da njene rečenice često osećamo kao da su razodevene do svojih najvažnijih elemenata. Kao da bi bilo koji nepotreban oblik izbacio sve iz ravnoteže. Ovo nije minimalizam zbog sebe samog, već stilski izbor koji odražava tematske brige romana: jezik je, kao i život, nestabilan, krhak i ponekad nesposoban da izdrži punu težinu iskustva.
U njenom pisanju postoji i izrazita muzikalnost – svest o ritmu, namerna upotreba ponavljanja i varijacija, dovode do osećaja da je svaka rečenica nota u većoj kompoziciji. Ona često koristi eliptične strukture i na taj način omogućava čitaocu da sam intuitivno oseti ono što je ostalo neizrečeno. Na taj način, Stolica bez naslona postaje intimna saradnja pisca i čitaoca.
Stolica bez naslona je podsetnik da književnost, u svom najboljem izdanju, ne priča samo priče: ona menja način na koji vidimo, način na koji slušamo, način na koji živimo u osetljivom i prolaznom trenutku sadašnjosti. Zato ona spada u red onih knjiga koje vam pomažu da naslutite nečiju bol i ako možete, da je napipate, ublažite, ponudite joj stolicu sa naslonom. 

(Tekst je izvorno objavljen na portalu Knjigovanje )

Jelena Bukilić