„Svako od detinjstva okružen nepreglednom ravnicom mora naizmenično maštati o istraživanju dva predela – jednog trajno vidljivog ali nikada dosežnog, i drugog koji ostaje nevidljiv čak i ako ga čovek svakoga dana iznova prelazi“. (Ravnice, Džerald Marnejn).

VOJISLAVA: Ne srećemo se baš svakog dana sa delom na koje u tolikoj meri utiče jedna biološka karakteristika samog pisca kao što je to slučaj sa australijskim autorom Džeraldom Marnejnom i njegovim, u svetu sada već kultnim, romanom Ravnice. Marnejn, naime, pati od anosmije, tj. odsustva čula mirisa, a kako tvrdi, priroda je to kompenzovala podarivši mu intenzivan doživljaj boja i talenat za sinesteziju. Kao i većina onih koji poseduju ovaj neurološki fenomen, kod kog se čula ujedinjuju i prepliću, tako i Marnejn ima specifičnu sliku vremena i prostora koji se konstantno preobražavaju jedno u drugo. U romanu, vreme se materijalizuje, a boje izuzetno pospešuju atmosferičnost: prostor obavijen izmaglicom na rubu horizonta, okupan različitim nijansama žute i plavozelene, grimizni zastori kućnih biblioteka na veleposedničkim imanjima, sa policama otežalim od filozofskih, geografskih i umetničkih razglabanja na temu ravnice (prostora) i vremena…

LIDIJA: Osećaj koji je u meni ostao po čitanju ove knjige sažeo se u sledeće: pročitala sam izvrsnu, sjajnu književnost, ali me je njena suština tek okrznula. Ne, nikako u emotivnom smislu – pre svega u saznajnom. Tajna koju u sebi krije ostala je dobrim delom nedokučena, a filozofija kojom je tako suptilno bogata  – tek blago naslućena. Knjiga je ovo od više čitanja, da bi se sa nje polako ljuštili slojevi od kojih je otežala, i možda, jednom, uspešno prodrlo u fantazmagorični svet Džeralda Marnejna. Njena atmosferičnost je tolika da zapravo guta sve ostalo, zamagljuje suštinu, baš kao što plavičasta izmaglica na horizontu zamagljuje celokupni pejzaž ravnica, čineći od njega treperavu fatamorganu – ravnica o kojima, samo uslovno, knjiga govori. Da, ravnica je centalni lik knjige, ali pažljivom oku (a drugačijim se ova knjiga ne da otkriti) neće promaći da se ispod toga krije očaravajajuća alegorija kojoj je teško naslutiti puna značenja.

VOJISLAVA: Radnja je smeštena u zamišljeni predeo u središnjoj Australiji, kojim vladaju zemljoposedničke familije, spremne da izdvoje ogromne svote za pisce, kompozitore, slikare i istoričare, koji će zabeležiti svaki aspekt tog predela i obogatiti privatne biblioteke dokazima da je ravnica samo naizgled uvek ista, a zapravo je različita, nesaznatljiva, nepodložna spoljnim uticajima. Kao, uostalom, i njihovi životi.

Narator, reditelj, dolazi s namerom da snimi film (Unutrašnjost) i sagleda ravnice onako kako ih „niko dotle nije video„. Nalazi mecenu, na čijem imanju će provesti narednu deceniju, kopajući po bibliotečkoj građi i promišljajući o pejzažu koji ga okružuje. Budući film trebalo bi da slavi nepregledno prostranstvo prerije i kulturu ljudi koji u njoj žive, i to do najsitnijih detalja, poput tekstura vlati trave. Narator će zapravo pokušati da dosegne onaj stepen „skrivenog znanja“ kojim vladaju njegov mecena i ostali ravničari, a koji dokazuje posebnost travnatih bespuća, poprskanih tu i tamo niskim grmljem. U tom smislu Ravnice se mogu čitati kao alegorija, poput Bucatijeve Tatarske pustinje. Međutim, one nisu samo to.

LIDIJA: U čudnom, uvrnutom, začaranom Marnejnovom Edenu odigrava se pomno i detaljno proučavanje sveta i čoveka, potraga za identitetom, ličnim i kolektivnim, ogledanje nas u svetu i sveta u nama. Premda svedeno na jedno sasvim specifično područije, za njega se čini da je zaokruženi svemir, izvan čijih granica ne postoji ništa; na tom začaranom mestu odigrava se vazda nedokučivi ples čoveka i sveta, njihovo međusobno (pre)oblikovanje, oči čoveka i oči sveta u strpljivom međusobnom posmatranju i proučavanju.
U područja centralne Australije, nepreglednu preriju naseljenu kontemplativnim mirom i sporošću, u tom beskraju prirode, smeštena  je tek blago onespokojavajuća Marnejnova Atlantida, potonula kroz prostor i vreme, koju naseljavaju polubogovi nepreglednih prerijskih imanja, gotovo mitološka bića koja svoju mitologiju pažljivo grade, sa nonšalantnošću prebogatih i cinizmom onih po kojima se ravna svet. Narator knjige, koji je u ravnice došao da snimi film o njima, i pronikne u njihove tajne, za ravničare kaže: „Utisak koji su ostavili na mene mogu jedino da objasnim kažem li kako se činilo da znaju ono što većina ljudi samo naslućuje. Negde daleko među lelujavim travama njihovih poseda, ili u najmanje posećenim sobama njihovih rasplinutih domaćinstava, saznali su istinite priče svojih života i spoznali kakvi su ljudi mogli biti“.

Neuhvatljivi ravničarski pejzaž oblikovao je jedinstven, intelektualno povlašćeni ljudski ekosistem, privilegovan da život provede u dubokoj introspekciji, toliko duboko okrenut ka unutra da spoljašnji ekosistemi kao da ne postoje u realnosti, kao da uvek bivaju preoblikovani duhom i delikatno filtrirani idejama. „Čak su i ravničari (koji bi trebalo da su navikli da se ne plaše grandioznosti horizonta) tragali za oznakama i putokazima u onespokojavajućoj oblasti duha“. Jedini pravi posao povlašćenih jeste potraga za sopstvenim identitetom i korelacijom sa ravnicom koja ih okružuje. Gomilajući nepregledne biblioteke, oni se bave koliko proučavanjem toliko i kreiranjem sopstvenih mitologija, sistematičnim izučavanjem istorije ideja koje se tiču ravnica, umetnošću u kojima se ravnica zrcali, pedantno i minuciozno analizirajući sopstvenu istoriju, ali i sopstvenu unutrašnjost, u tom zatvorenom i misterioznom introspektivnom svetu koji je samome sebi i svrha i cilj.

VOJISLAVA: Ravnice su takođe i satira i oštra kritika odnosa umetnika i finansijera (bio on mecena ili država) i ograničavanja umetničke slobode, ali i našeg mentaliteta. Odnosa ljudskih skučenosti i prostranstva prirode, potrebe da se glorifikuje naše kao tajnovito i mitsko, a ako drugima ne deluje takvo, nesposobni su da dosegnu šta se to krije „s druge strane“. Marnejn opisuje društvo usredsređeno na sebe toliko da mu smeta čak i snažnija svetlost, pa navlači zastore. Odbijanje putovanja u spoljne predele, međusobne podele oko trivijalnih razlika baš u poimanju ravnice, odlazak na izlet sa svitom prijatelja i ukućana i sedenje u zatvorenom šatoru dok se zamišlja priroda uokolo – sve to prati naratora. On polako stari prikupljajući građu za scenario koji neće biti napisan, jer bi finalizacija tog zaludnog posla zapravo izvrgla ruglu suštinu nesaznatljivosti ravnice.

LIDIJA: Sporim i opijajućim ritmom, pod kosim zracima ravničarskog Sunca koji stvaraju taj nepouzdani i nadrealni pejzaž, uvući će nas Marnejn u priču o identitetu kao takvom, o beskrajnom plesu sveta u nama i oko nas, i nemogućnosti da jedno drugo u potpunosti spoznamo i saznamo. Povremeno će nas pratiti nejasni osećaj slutnje da će se nešto epohalno dogoditi, ta slutnja će se rađati i nestati, upravo zato što lepota nije u cilju, u saznanju kao takvom –  lepota je u samom plesu koji su, čini se, ravničari otkrili. Melanholičanom i tananom plesu, koji vodi do dubina koje sam, kao što na početku rekoh, pri ovom čitanju tek naslutila.

VOJISLAVA: Knjiga je prvi put objavljena u Australiji 1982. godine, a u SAD tri godine kasnije. Američka kritika opisala ju je kao “statičnu i nepromenljivu poput predela koje oslikava“ i to joj je za neko vreme zaustavilo put do čitalaca. U fokus će se vratiti početkom ovog stoleća, a Marnejn steći titulu „najvećeg živog pisca engleskog jezika za kojeg većina nije čula“ (Njujork tajms). Svetska kritika ga svrstava u ozbiljne favorite za Nobelovu nagradu.

Ovaj osamdestšestogodišnjak živi u australijskom seocetu Gorouku, a Ravnice su prvi prevod nekog njegovog dela na srpski jezik. Nimalo lak posao valjano je obavio Miloš Mitić, a izdavač je @blum_izdavastvo.

„Nadiruća tama. Čak i tako ogromno i svetlo mesto kao što su ravnice, može biti zaklonjeno iz bilo kog pravca. Zurim sada u ovu zemlju, i svaki njen blistavi pedalj tone u onu moju staru privatnu tamu. Ali možda i drugi gledaju u ravnice. Ovo vreme samo je znak čitave nevidljive teritorije koja nas okružuje upravo u ovom času. Neko je posmatrao nas i našu voljenu zemlju. Nestajemo kroz mračnu rupu jednog oka kojeg čak nismo ni svesni“.

(Tekst Vojislave Crnjanski Spasojević izvorno je objavljen u časopisu NIN od 10. aprila 2025.)

Vojislava i Lidija