„Suze slane, suze gorke, suze okusa juhe od žutenice, suze žuke, opore, jetke, suze guste što se zaustave na obrazu poput puževe sluzi, koje ne klize, koje samo stoje, suze koje za sobom ostavljaju trag tuge, suze pitke, što teku poput kiše, što ih se čovjek može napiti, pa se u njima može zagrcnuti, ugušiti, opasne suze, suze suhe, suze nepresušne, sve ih je Gila isplakala“.

Mladenka kostonoga Želimira Periša spada u one najređe knjige, genijalne. Naprosto se morala naći na blogu. Takav umetnički zamah i vrhovi koje doseže ne događaju se često, naročito ne u regionalnoj književnosti, i zapravo jesu oni biseri za kojima mi, pasionirani čitaoci, večito tragamo. To je ta droga koja nas tera da kupimo još samo ovu knjigu, pročitamo još samo onu – potraga za osećajem da nam se desio susret sa Velikom Umetnošću. Onaj osećaj da se tom knjigom dogodilo nešto zaista važno i veliko u svetu književnosti, i još bitnije – nešto važno i veliko u nama. Da smo posle nje barem mrvicu bolji ljudi .
Okosnicu Periševe knjige predstavlja životni put devetnaestovekovne travarice i vidarice – po potrebi i nevolji veštice – Gile. Mladenke kostonoge. Njena je priča u svojim osnovama bazirana na stvarnom životu travarice koja se u XIX veku kretala područijem Dalmacije. Iz te osnovne niti, Periš je izatkao očaravajuću priču o slobodi i o snazi jedne žene.

Umetnička snaga Periševog romana leži pre svega u njegovoj doslednoj disperzivnosti, koju je, nekim čudom, uspeo da ukroti i zauzda, i uvede je u lako čitljive tokove. Disperzivnost je to posebne sorte, zato što zahvata sve segmente koji jedno književno delo čine: radnju, teme i stil, fokalizaciju i karakterizaciju likova, ali i žanrovsko zamešeteljstvo, gde nijedan žanr ne smeta ovom drugom, već ga zaigrano bodri; dijalekate koji se smenjuju shodno svojim govornicima, žar da se iz najdublje tragedije rodi čista komedija (zbog čega, očas posla, sa ivice suza dolazimo u stanje da se naglas smejemo), postmodernu ukroćenu guslama i epskim desetercem – ili, ako tako više volimo, epski deseterac nemarno razbarušen postmodernom.
Takva disperzivnost je očito bila piščevo primarno opredeljenje. Ali – kako u jednom intervijuu i sam kaže – baš je iz tog razloga pokušao da iznađe načine da čitaocu olakša prohodnost kroz ovo, gotovo bezobrazno zaigrano štivo. Dugo u književnosti nisam susrela ovako snažnu erupciju mašte, a da pritom ni jedan aspekt književne vrednosti dela nije ugrožen. Naprotiv! Kako ćemo samo lakonogo hodati kroz ovaj tekst, koji je sve samo ne lagan, priželjkujući da šetnja Periševom vrcavom i nestašnom maštom što duže potraje!

Osnovna sila koja ovaj tekst uspeva da ukroti, jeste upravo glavna junakinja – Gila, veštica i vidarica. Pisac nas pričom, u maniru dobrog političkog trilera (znam, teško je poverovati u kombinaciju veštica i političkih trilera, ali u Periševom fantazmagoričnom svetu svakakva su čudesa moguća), tera da što pre saznamo šta će se dalje desiti, znatiželjni smo i kako će se to nešto desiti, ali nas pre svega goni želja da do tančina, što je moguće pomnije i detaljnije upoznamo lik Gile. Ona je ta moćna, magična i magijska sila koja sve bočne priče, žanrovsku i stilsku razigranost, sve te digresivne epizode i propivedačke meandre – drži na okupu. Zapravo, mogli bismo reći – ako je uopšte moguće izvući jednu centralnu nit ove knjige – bila bi to nit koja se bavi odgovorom na pitanje: ko je zapravo Gila?
Pa ko je Gila? „Gila kostonoga, Gila stuha i štriga, irudica i vještica. Ali i vilenica i ljekarica. Gila iscjeliteljica, travarica, Gila gatalica, vračarica i bahorica„.
Gila je žena rođena u čistom i nevinom ambijentu skromnog roditeljskog doma, bele kose i u beloj posteljici. Po narodnom verovanju, „krsnica, zduhača. Sam je Bog pomilovao da se bori protiv đavla i crnih vještica. U bijeloj plodvi s bijelom kosom, to je anđel, a ne dijete. Bijel anđel sašao pravo s neba da nas čuva i pazi“. Samim je rođenjem predestinirana za posebnost, za različitost i izuzetnost – ali je sudbina anđeoska neće pratiti. Pratiće je ona ljudska, surova i teška, ona pod kojom pucaju kosti i lome se duše. Breme različitosti nikada i nigde nije lako, ali u patrijarhalnom svetu XIX veka, tamo negde u dalmatinskim zabitima – žena bele kose, inteligentna, mudra, dostojanstvena i hrabra, ona koja ne podleže konvencijama i bori se za slabije od sebe, koja ne pripada nikome, žena vidarica i travarica, a još i samohrana majka – šta je drugo mogla biti do veštica!

„Gilina kosa već dugo nije ni bijela, ni siva, ni srebrna, ona je sad tamna kosa boje teškog oblaka koji leži nad cijelim obzorom, stišće ga i guši, koji je mračan i silan, pun kiše, pun vode, pun naboja između čestica kojima treba samo povod da prasnu i manifestiraju se u personifikaciju Peruna Gromovnika, Ilije Gromovnika, Zeusa Gromovnika, Jupitera, Tora, Seta ili Ba’ala, bilo kojega boga groma, bilo kojega boga muške sile, koja puca, koja zastrašuje, koji prijeti snagom, jer muško se uvijek oslanja na silu, jer je to esencija muške moći: siliti, dokazivati silu, trajno je isticati, stalno je nametati, njome prijetiti, grmjeti, biti glasan, nadimati se nad malima i nemoćnima, posebno nad ženama, posebno nad djecom, posebno kad su poraženi, kad su stjerani u kut, zaglavljeni u bezizlaznim situacijama, kad kleče na koljenima, tad se prepoznaju odnosi, tad se razotkrivaju uloge, u situacijama u kojima jedni postanu upravitelji sudbine drugih, dok drugi leže na podu, leže na leđima i poput životinja razotkrivaju trbuhe pred siledžijama, nude im grkljane, dignu ruke u zrak i predaju se, ležeći…“.

Knjiga je labavo uokvirena početnim i završnim poglavljem, koja se dešavaju u carskom Beču, negde krajem XIX veka. O veštici Gili peva nam guslar Želimir Periš (zanimljivo, zar ne!?!), koji je, pak, Gilinu priču čuo od izvesne Anke Revolucionarke (koja će u Gilinom životu igrati važnu ulogu, i o kojoj bi se dala napisati posebna knjiga). Tako dobijamo priču u priči u priči – jednu prstenastu (de)konstrukciju od koje nam se povremeno zavrti u glavi. Knjiga se sastoji od 52 poglavlja (premda je čak i to varljivo, obzirom da se 23. poglavlje ponavlja tri puta!), od kojih svako govori o nekome od ljudi koji su dotakli Gilinu sudbinu. Ona sama, čini se, nikada nije centralni lik, čime Periš vešto pojačava utisak njene tajanstvenosti, ali i našu znatiželju. Tim posrednim prikazivanjem, promenjljivom fokalizacijom i nepouzdanim naratorom sklapamo jedan maestralan mozaik o ženi koja je živela van svih konvencija, suprotstavljala se svakom lažnom autoritetu i delala samo po sopstvenom moralu, jasnom i preciznom kao oštrica mača. Onom moralu kome je Dobro vrhovni zakon i koje dolazi iz nekih viših sfera postojanja. I onda kada leči rane, neplodnost, depresiju ili neželjenu trudnoću, i kada poput detektiva otkriva mračne seoske tajne, i kada pomaže u štrajku ugnjetavanim radnicama, i onda kada voli i predaje se ljubavi – njen je lični moral nepoljuljan i čvrst kao stena. I onda kada beži kao ranjena zver, kada koristi svoje moći da bi sačuvala sina – i tada svaki njen čin ide samo do granica onoga što joj je potrebno da preživi. No, to je nipošto neće sprečiti da se podsmehne svakom lažnom autoritetu – bilo državi ili crkvi; neće je sprečiti da pomogne trudnoj ženi čak ni onda kada će za to morati da plati previsoku cenu, uplevši sebe i svog sina u intrige koje sežu čak do habsburškog dvora. U stalnom begu, pokušavajući da nađe maleno parče raja za sebe i sina Carevića, uhvatiće je na Silbi i kao veštici suditi joj u Pazinu. Izvući će se, ali nikada više ista, nikada ona „koja se baca u vatru da bi spasila malog čovjeka“. „Jer baš su ti mali ljudi najgori. Misle da znaju što je pravda i pravednost, pa bi svoja mjerila nametnuli svima… Mali ljudi su gamad na koju se ne treba obazirati. Jedini gori od malih ljudi – su veliki“.

„Gila u glavi prebraja vrata koja se nisu otvorila. Broji krovove pod kojima se nije ogrijala. Sela koja su je odbila. Vrti u glavi lica ljudi koji su je mogli spasiti a okrenuli su joj leđa. Kako se Gila vladarica volje dovela u situaciju da ovisi o dobroj volji drugih? Kako dobra volja može biti prevaga hoće li netko preživjeti ili se smrznuti kao miš koji nije uspio pronaći svoju rupu? Ne može, dobra volja ne može biti prevaga između života i smrti, jer to nije pitanje volje. Čovjek ne smije okrenuti leđa drugom čovjeku. Čovijek ne smije imati opravdanje da postane zvijer“.

Mladenka kostonoga jeste zaista čudesna knjiga – o ženi i njenoj snazi. Ali to nije tek puko štivo o slobodnoj i borbenoj ženi, lišenoj slabosti i krhkosti. Naprotiv. Gilina veličina i magična privlačnost proističu iz slabosti njene snage. Ili iz snage njene slabosti, kako nam drago; time ona postaje priča o svakoj ženi, i to je ono što je čini tako suštinski univerzalnom. Duboko u Gili nalazi se obična, ne samo ženska, već ljudska, univerzalna potreba za ljubavlju i pripadanjem, za domom i mirom, porodicom i roditeljstvom. Gilino je majčinstvo kao i svako drugo – izvor je ženske snage ali i njena najranjivija tačka. Gila – majka spremna je na nezamislive žrtve zarad svog Carevića, ona je gotovo arhetip majke – vučice. Celog je života vukovi gone, ali kada je Carević u pitanju, vučica pokazuje zube.
Možemo ovaj roman čitati kao isključivo feminističku prozu o slobodnoj i jakoj ženi, koju je tako veličanstveno ispisao jedan muškarac. No onda bismo, čini mi se, Gili oduzeli njenu tako važnu, ljudsku i životnu krhkost, koja i jeste razlog zašto je toliko volimo, i zašto će nam srce često krvariti zajedno sa njenim. Emocionalno je razorna ta snaga njene majčinske ljubavi, koja, samim ljudskim i prirodnim ustrojstvom, ne mora biti racipročno uzvraćena. Ženka će do krvi braniti svoje mladunče. Suprotno jednostavno nije prirodno.

Kao što već rekoh, Želimir Periš je svojom Mladenkom kostonogom ispisao vrhunsko književno delo, kakvo dugo nismo videli u regionalnoj prozi. Slojevitost njegovih čitanja tek će se postavljati pred književnu kritiku, a ono što je najfascinantnije jeste činjenica da će u pravu biti i oni koji ga budu čitali kao istorijski roman, ali i oni koji u njemu budu videli politički triler; neće mnogo grešiti ni kada ga proglase feminističkom prozom, niti pak knjigom o snazi majčinstva. Razne je žanrove upleo Periš u svoje guslanje, na način da se gotovo svako poglavlje može čitati kao poseban žanr ili čak kao priča za sebe. Jedino čega se dosledno držao jeste način kojim je počinjao svako od njih – a to je stih u epskom desetercu. Stih mahom vrcav i duhovit, pokatkad čak i lascivan; ponegde opet dubokouman i poučnog karaktera. Takođe, svako poglavlje praćeno je kraćim uvodom, u neodoljivo šarmantnom donkihotovskom maniru, koji ima za zadatak da čitaocu ukratko ukaže na dešavanja u istom – te da ga čitalac, ako mu je tako volja ili ga mrzi da čita, jednostavno preskoči (što sam Periš povremeno i savetuje!).
Još se jedna stvar ne sme zanemariti kada se govori o majstorijama Periševe stilske umetnosti. Kao što je bio dosledan u mešanju žanrova, tako je i žanr svakog poglavlja pratio odgovarajućim stilom. U poglavlju u kome je Gila mala devojčica, stil je nežan i bajkovit; kad Gila istražuje mračne seoske tajne, tu stil podseća na detektivski roman; kada se bori sa svojim demonom, žanrovski i stilski to je mala horor priča. Kada govori o pastiricama na Velebitu, podražava pastoralni stil, dok u jednoj glavi parodira stil pesnika Zoranića. Kada je Gila uhapšena na Silbi, sa sabljom pod grlom, cela je glava jedna duga, zahuktala rečenica, tako da se i „čitateljima ne dopušta udahnuti pa da i sami osjete kako teško diše grkljan kojem prijeti sablja„. Naći ćemo tu glave koji su izvodi iz enciklopedija, recepti, etnološki zapisi; para-istorijska poglavlja, ali i ona potkrepljena realnim istorijskim činjenicama, poput pobune svilarskih radnika u Zadru. Moći ćemo da saznamo sijaset metoda alternativnog lečenja, ali i da prisustvujemo pravoj spiritualističkoj seansi. Biografija nadvojvode Gottfrieda, jednog od glavnih pokretača intriga u romanu, data je kao muzička kritika. Stilski i tematski genijalna je 34. glava, u kojoj saznajemo „kako se jedan život reducira do krajnosti“ – tu saznajemo o mukama izbeglištva Gilinih roditelja, koji brzinom svetlosti ostaju bez ičega na svetu.
Valjalo bi, u Periševom postupku, pomenuti i jedan ozbiljan arsenal intertekstualnih i metafikcijskih sredstava, koji razgaljuju i razblažuju težinu priče. Tako ćemo, pored klasične intertekstualnosti, susreti neka poznata imena savremene hrvatske proze, prebačena u XIX vek, i upletena u neke potpuno oneobičene uloge.
I mogli bismo ovako unedogled, a da opet ne kažemo ništa dovoljno veliko i važno što bi ovu knjigu dočaralo. Potrebno je upustiti se u ovu avanturu i dozvoliti da nas vodi Periševo sigurno pero, ubeđeni da smo u dobrim rukama. Bujični talenat kakav je ovde iskazan zaslužuje mnoštvo čitalaca, barem na ovim prostorima na kojima delimo isti jezik – kako god ga zvali. Takva erupcija i usklađenost mašte, erudicije i veštine neće se tako lako i brzo ponoviti.

„Koru kruha, bukaru vode i malo topline ognja, to je sve što sam tražila od vas. Kad čovjek ništa nema, još uvjek ima dušu. A duša je čovjekova jedina stvar koja ga razlikuje od vuka. Čovjek je čovjek samo kad drugog čovjeka smatra čovjekom. A što ste vi?“.