iliti
Dugo putovanje
preko sedam granica,
pet jezika
i tri velike religije,
ne računajući one male.
O čemu pripovedaju Počivši.
A što je Autorka nadopunila metodom
Konjekture,
iz mnogovrsnih knjiga crpene, pride potkrepljene
Imaginacinom, najvećim
prirodnim Darom
čovekovim.
Mudrima za Podsećanje, Kompatriotama za Rasuđivanje,
Laicima za Učenje, Melanholicima za Razonodu

„Vazduh je pun očiju. Gledaju te. Samo potegni pitanje, hitni ga ispred sebe, duhovi će ti odmah odgovoriti. Samo treba znati pitati. I naći odgovor: u mleku, koje se izlilo u obliku slova sameh, u otisku konjskog kopita u obliku slova šin. Sakupljaj znake, sakupljaj znake, ubrzo ćeš moći da pročitaš celu rečenicu. Kao da je neka umetnost čitati iz knjiga koje je napisao čovek, kad je – od Boga napisana knjiga – vasceli svet – isto što i ovaj glinoviti puteljak koji vodi do reke“.

Kada se veliki pisac dohvati bilo koje teme, napiše odličnu knjigu. Kada se dohvati velike teme, stvori remek-delo. A ako mu je ta tema još i važna, to je onda ravno čudu! E to bih ja rekla za Knjige Jakovljeve Olge Tokarčuk – one su, što se mene tiče, jedno istinsko kniževno čudo, i po mom skromnom ubeđenju spadaju u nekolicinu najboljih knjiga napisanih u XXI veku. Kakvim se sve temama bavi ova žena, kakvim skrajnutim fenomenima, ljudima, pojavama, događajima, gde sve nalazi svoju inspiraciju i iz nje tka najfinija tkanja – to je ne samo začudno, već pre svega genijalno i fascinantno! Sve ono što je na rubu zanimanja današnjeg čoveka, a što ga na jednom dubinskom nivou čini onim što jeste, zanima Olgu Tokarčuk, i pruža joj materijal nad kojim razmahuje svojim perom i imaginacijom. Možda postoje poneki bolji stilista od nje u savremenoj prozi (svakako ih nema mnogo), ali ne postoje oni koji bolje razumeju multidimenzionalnost ljudskog postojanja i njegove lične i kolektivne istorije. A to se u veličanstvenoj građevini ljudske duhovnosti ponajviše računa. Tu mene Olga Tokarčuk gađa, i čini od nje, rekla bih, najdražeg mi savremenog autora.

Nije ovo knjiga koju bih mogla da opišem, prepričam, prikažem. Naravno, i zbog njene obimnosti, ali i zbog širokih slojeva koje Olga gradi oko svoje centralne priče, koji se granaju u bezbroj rukavaca, meandriraju po evroazijskim prostranstvima, iz ptičije perspektive gledaju svet XVIII veka, da bi se obrušili na život pojedinca, nekog nevažnog malog čoveka i njegove velike priče. Jer je za Olgu svaka priča velika, svaki se život računa, sve je vredno da bude ispričano i zapisano. Čuvarica priča, pobožno poput relikvija sakuplja ih i nad njima plete niti svoje začudne fantazije. Kao što to uvek biva sa velikim pisacima, kroz priču o individualnom, ona priča univerzalnu priču o stožerima ljudske duhovnosti – Ljubavi, Veri i Nadi. Ali i o ljudskom padu, stradanju i suzama, onima koje su so zemlje. Velika Književnost, iza koje stoji Velika Duhovnost. Delo pred kojim možemo samo da zanemimo, zahvalni što smo savremenici ovako velike spisateljice..

Budući da se ne osećam doraslom da o ovom remek-delu napišem nešto suvislo, u nastavku ću doneti odlomke iz eseja Jadranke Milenković o ovoj knjizi.

U Knjigama Jakovljevim Olge Tokarčuk „svedočimo seobama, koje jevrejska zajednica sprovodi proganjana od strane drugih, u Poljskoj 18. veka. Dobijamo uvid, nakon što je autorka pomno proučila istorijsku građu, ne samo u zapise koji su pravili poštovaoci Jakova Franka (koji je istorijska ličnost), nego u širi kulturno – istorijski kontekst koji obeležava ovo plodno istorijsko razdoblje. Nažalost, svedoci smo kako čitave zajednice stradavaju bez stvarne krivice, i kako stradanja opisana u delima o Drugom svetskom ratu imaju predistoriju koja se meri vekovima. No, ovo nije samo istorijski roman, iako se bazira na istorijskim podacima. U velikoj meri, to jeste knjiga o ljudskosti, o važnosti verovanja, važnosti iluzije, obmane, upornih nadanja – odnosno, o pronalaženju novih puteva da se ove ljudske potrebe zadovolje, onda kad stari, okoštali načini pokažu nedelotvornost, i postanu oruđa kojima se sprovodi moć…
… Život Jakova Frankla iznesen je pred čitaoca samo kroz perspektivu onih koji ga prate, vole, veruju mu i zapisuju njegove reči. On je u nekom smislu nastavljač struje koju je pre njega sprovodio Šabataj Cvi, no sam je otišao mnogo dalje u radikalnom izokretanju jevrejskog učenja. Njegovo naukovanje ne samo da zahteva da sve što je bilo zabranjeno sada mora biti sprovođeno, nego čak negira potrebu za pripadnošću jednoj crkvi – ubeđen je da se do Boga može stići kroz bezbroj različitih vrata. Sam Jakov u jednom trenutku prihvata muslimansku veroispovest, no to traje kratko, i ubrzo se približava drugoj, hrišćanskoj ideji, a potom svoje sledbenike približava hrišćanstvu i pojmu krsta, sve do masovnog pokrštavanja, ali na jedan posve specifičan način koji podrazumeva da zadrže izvesne oblike svoje negdašnje veroispovesti. Prikazan nam je kao čovek koji donosi smele odluke, koji je samouveren u traženju poštovanja i poslušnosti, kao i u iznošenju najneverovatnijih priča pred svoje pristalice. Uz to, on naglašava svoju božensku prirodu i za sebe traži privilegije…
…Sve to nas može navesti na pitanje – je li Jakov Frank bio samo uspešna varalica? Da li je sam verovao u sopstvenu božansku prirodu i izabranost? Na kraju, nismo li mi ono što živimo, nije li život svakog od nas svojevrsni performans, s tim što je razlika je li ta performativna uloga režirana od strane drugih, ili je neko hrabriji osmislio svoju igru, kojom može u velikoj meri uticati i na živote drugih iz svog okruženja? Jakov Frank možda (inteligencijom ili intuicijom) procenjuje da su svi odnosi lažni, pa osmišljava novu performativnu igru sa sobom i drugima, novu iluziju koja će održavati u životu njegove poklonike, i ta iluzija možda nije ni lažnija ni nepoštenija od bilo koje druge. On daje veću važnost telesnim zadovoljstvima, ili nečemu što bi se moglo nazvati – ‘istina tela’ (što je dvadeseti vek naknadno otkrio, ali je bilo svojevrsna sablazan u 18. veku). Takođe, on uvodi ženski princip u božanstvo, uvodi Šehinu koja vremenom ima sve veći značaj u njegovim propovedima, preteći da postane dominantan princip (vraćajući na taj način u religiju dobro poznati princip Velike Majke). U tom smislu, Jakov Frank, ne kao poznavalac religijske misli, već kao intuitivni genij smelih shvatanja, gradi svoju novu religiju obuhvatajući sve prethodne vekove i najavljujući nešto sasvim novo…“.
(Iz eseja Jadranke Milenković „‘Knjige Jakovljeve’ Olge Tokarčuk ili svi čekamo njega“, sa bloga Prejaka reč).

Nepotrebno je reći da je u knjizi od bezmalo 800 strana sitnog fonta, ovo samo jedan od njenih aspekata, a Jakov Frank samo jedan u mnoštvu izrazito karakternih i upečatljivih likova. Ovo je knjiga koja po svemu zahvata i duboko i široko – u svakom smislu, pokazujući ogromnu složenost ljudskih zajednica i ljudskih sudbina, kakva god ideja da ih okuplja. Svaka je zajednica mnoštvo pojedinačnih priča, i tek bi nekim hipotetičkim zbirom tih priča bili u stanju da sagledamo svu složenost određenog istorijskog trenutka. Ovo je, dakle, knjiga, koja zahteva strpljivog, pažljivog i posvećenog čitaoca, onog koji ne juri brzo zadovoljstvo čitanja, već traga, u tišini i koncentraciji, za istinskom i velikom književnošću. Za remek-delom. Takav čitalac će, bez dileme, biti mnogostruko nagrađen.

„To je bilo pre Jentinog desetog rođendana, u huda i nesretna vremena kada su svi čekali spasitelja sveta, pošto je ljudskih nesreća bilo toliko mnogo da se činilo nemogućim da će svet i dalje da traje. Toliko bola nijedan svet neće podneti. Ne može se više razumeti ni objasniti, niko neće verovati da u njemu još uvek ima neke Božje promisli. Uostalom, oni osetljivijeg oka, najčešće su to stare žene koje su se koječega u životu nagledale, zapaželi su da se mehanizam sveta kvari. Na primer u mlinu, gde je Jentin otac dovozio žito, jedne noći popucali su mlinski točkovi, svi do jednog. A mlečika, i njeni žuti cvetovi, poređali su se jednog jutra u obliku slova alef. Sunce je s večeri zalazilo krvavo, narandžasto, tako da je sve na zemlji postajalo kao od osušene krvi. Trska izrasla pored reke bila je toliko oštra da je sekla ljudima listove. Polen je postao toliko otrovan da bi sam njegov miris mogao oboriti odraslog muškarca. Pride pokolji Hmjeljnjickog – kako ih smestiti u Božje planove? Još od 1648. godine pronose se po zemlji zastrašujuće glasine o njima, sve više je bilo izbeglica, udovaca i aguna, osirotele dece, bogalja – sve to bio je nesumnjiv dokaz da se svetu bliži kraj i da svet samo što nije rodio Mesiju, da su eto, počeli porođajni bolovi, i kao što je bilo napisano, stari zakon prestaje da važi“.

Lidija Nikolić