„Jedino sećanje donosi pravdu. I jedina moguća pravda je sećanje.“

Ovaj prikaz objavila sam na svom „Instagram“ profilu u decembru 2022. Malo posle toga, knjiga Vladimira Petrovića našla se u najužem izboru za Andrićevu nagradu. Za potrebe ovog bloga pročitah tekst ponovo, što me je vratilo u zimu kada sam gustirala Vladimirovu knjigu, iznova i iznova se čudeći bogatstvu ideja i informacija kojima tako suvereno vlada. Još mogu da prizovem tu začuđenost i vidim, izmeštena u vremenu, sebe nad knjigom, izvijenih obrva, sa osmehom, a u dva navrata i suzama.

Svakog dana ustajemo, umivamo se i oblačimo kao da nikada nećemo umreti. Odlazimo na posao, volimo i patimo, kao da ćemo živeti večno. Da li su to naše tačke otpora u odnosu na smrt? A šta radimo kako bismo se oduprli bezumlju? Čitamo, slušamo muziku, opet volimo i grlimo se? 

Šta je radio jedan saobraćajac 6. aprila 1941, nekoliko sati pošto su se naramci bombi u četiri navrata sručili na Beograd? Poginulo je hiljadu i po ljudi, povređeno daleko više. Zapaljena je i izgorela Narodna biblioteka na Kosančićevom vencu. Oni koji su preživeli, tovare kola i spremaju se za beg, u unutrašnjost. Automobili iz čijih gepeka vire dušeci, ogledala i muzički instrumenti, mile gradskom kaldrmom, zaobilaze ruševine, trube, vozači psuju jedan drugog.

A on, u uniformi, stoji na uglu Nemanjine i Resavske, iza leđa mu polusrušena zgrada Vojne akademije, nijedno staklo na njoj. Gleda u pravcu crkve Svetog Marka, desna ruka mu savijena u laktu, leva izbačena u stranu.

Čovek kog istorija neće zapamtiti, u sveopštoj smrti reguliše život.

„Nikada nećemo saznati njegovo ime, njegove snove i želje, kako je izgledao njegov dalji život, da li je preživeo godine okupacije koje su usledile. Ostaće samo fotografija na kojoj je on u uniformi, na svom radnom mestu, šestog aprila hiljadu devetsto četrdeset prve. Iza njega je gotovo srušena zgrada Vojne akademije. Ništa bitno. Ništa što bi istorija zapamtila. A opet, možda je to nešto najveličanstvenije što se odigralo tog dana. Možda,“ piše Petrović.

Otpor ludilu i bezumlju, tek mali, naizgled beznačajni otpor smrti, kockica više u nekom mozaiku nebeske pravde. Baš isto kao u okupiranom Sarajevu devedesetih, kada je objektiv uhvatio Melihu Varešanović kako našminkana, s frizurom, u štiklama, s haljinom, ogrlicom i torbom, usred ratnog ludila, u vreme kada nema ni struje, ni vode, u inat snajperistima, ide na posao. Ili kao kada su tih istih devedesetih sarajevski glumci, čak i pod opsadom i baš zbog opsade, igrali predstave. Tokom 1.425 dana života u paklu, Sarajlije su videle čak 182 premijere!

U inat bezumlju, ratu i smrti, zarad te neke, već pomenute kosmičke ravnoteže dobra i zla.

Tragajući za fotografijom saobraćajca opisanog u priči Otpor iz zbirke Kako postajemo ono što smo postali Vladimira Petrovića, saznala sam da je tog 6. aprila 1941, kada je goreo Beograd, još najmanje jedan policajac usmeravao izbezumljene i prestravljene ljude. Obojica su, sigurna sam, zaslužila baš ovakvu priču u kakvoj ih je Petrović ovekovečio!

Ako je Adaševićev Adieu, Belgrade bio književni bedeker kroz dvadeseti vek, isto bismo mogli reći i za, stilski različitu, Petrovićevu zbirku, za pripovetke poput Otpora, Tuge ili Trena.

Petrovićeva šetnja kroz istoriju Beograda kreće simbolično od sredine 19. veka i Vukove jezičke reforme, pa prati one koji su tom reformom dobili mogućnost da ostave pisani trag o svojim nesrećnim životima: marginalce, statiste i one koje zvanična istoriografija neće zapamtiti (uz izuzetke socijaliste Dimitrija Tucovića ili slikara Save Šumanovića). Svi ti anonimni likovi pričaju kroz individualne sudbine o istoriji ove zemlje i varoši beogradske, u kojoj ispod svakog našeg koraka počivaju kosti nekih rabova Božjih, poput nesrećnog šegrta Đorđa Jovanovića, koji je u dvadesetoj na smrt osuđen zbog krađe „četiri glave šećera i tri stakleta klikera“. Uzeo ih je od gazde umesto neisplaćene zarade. Već kod ove, prve priče, jasno je na čijoj je strani autor i koje rane otvara, pa nam je nemoguće da ne simpatišemo njegove živopisne likove kada su u ulogama žrtvi. Vrlo su plastični, šareni, nikako crno-beli, nikako jednodimenzionalni. Iako puni mana, imaju izražen osećaj za pravdu. Po pravilu su tragični.

U knjizi imamo i priče o korumpiranim policajcima, osuđenim političkim zatvorenicima i protivnicima režima, proleterima, o posilnom Dimitrija Tucovića i misterioznoj smrti čuvenog srpskog političara (odlična priča Dimitrije), ratnim zločincima, jednoj Cveti, prostitutki, koja je spasla ljudske živote (i osvojila moje srce), ali i Marisavu, predratnoj bitangi i protuvi, koji u vreme kragujevačkog masakra đaka, u oktobru 1941, gospodari životom i smrću. Petrović nas podseća i na broj 14567, koji se seća dana kada je bio slikar, pa broj 21323, koji je nekada bio kuvar, 15645 – koji je bio dirigent, ili 43233, koji je bio nečije dete, ljubavnik i otac. Sve su to bili pre nego što će postati obični logorski brojevi u Aušvicu (izvanredna priča Noć). Tu su i pripovetke o stradalim Romima i Jevrejima, Jatagan mali, oslobođenju Beograda i deci-oslobodiocima, koja ubijaju decu-okupatore (odlična Tuga). Zatim o useljavanju partizana na Dedinje, zabranjenim ljubavima, Golom otoku, krvavom ubijanju zemlje iz pepela i krvi iznikle, našim bratoubilačkim mržnjama, raspadu porodica i begu u inostransrvo devedesetih (odlično oslikano u priči Dezerter). Tu je i kratka storija o idealnom podaniku.

Srešćemo i posvete Džojsu, Kenoovim Stilskim vežbama, Crnjanskom, Andriću, Oskaru Vajldu, Embrozu Birsu, ali i Dragu Jančaru, Kristijanu Novaku, Handkeu ili Knausgoru. Meni su posebno dirljive priče koje govore o našoj prolaznosti i privremenosti, o trenucima koji su tako kratki, a kojima se stalno vraćamo. Trenucima koji će se desiti samo jednom i samo nama, koje bismo najrađe smestili – da se pozovem na Gospodinova – u vremensku kapsulu. Takve su, upravo to – dirljive, pripovesti Tren ili On nikada neće videti sneg.

A da na te svoje, često samo nama važne živote, nemamo uvek uticaj kakav bismo želeli, pokazuje završna, sumirajuća priča Život. Jedino što nam ostaje jeste da ono što možemo proživimo u miru sa sobom i uz otpor prema ludilu. Svoj, mali, takoreći privatni otpor. Zarad one ravnoteže.

I završiću putešestvije kroz Petrovićevu knjigu citatom koji je i sam autor iskoristio u priči Otpor, s početka ovog posta: “ Ideja da istoriju stvaraju veliki ljudi besmislena je sa stanovišta naroda. Pravi heroji su oni koji su se odupirali…“ (Hilari Mantel, Smrt – poslednje utočište)

Vojislava Crnjanski Spasojević