Prikaz knjige „Sećanju na sećanje“ Marije Stepanove nikada se nije pojavio na mom „instagram“ profilu, jer mi je u vreme kada sam čitala knjigu, u septembru 2022, profil bio „hakovan“. Objavljen je kao „gostujući“, odnosno paralelni osvrt na to i delo Georgi Gospodinova „Vremensko utočište“ (čitala sam hrvatski prevod) na profilu naše divne prijateljice Laure Kovač (@knjige_komentari). Pomislila sam da bi iz tog, ali i nekih drugih, ličnih razloga i gubitaka, bilo lepo da njime, u malo izmenjenoj formi, otvorim blog.

Dakle, u vreme kada sam privremeno izgubila nalog na mrežama, završavala sam čitanje Gospodinova i počinjala Stepanovu. Pomislila sam da gubitak „instagram“ profila nije slučajan i zapisala: 

U određenom smislu neko je „provalio“ u moja sećanja, brižljivo dokumentovana kroz fotografije, citate, stihove i zapažanja u poslednjih pet i više godina. Neko je učinio da moja javna sećanja ostanu u nekom zapećku svetske elektronske baze, da na njih pada „elektronska prašina“ i da u mojoj glavi vremenom blede ili dobiju drugi oblik i značenje, labavo viseći o koncu pouzdanosti ljudske memorije.

„Kad otvoriš svesku na bilo kom mestu, shvataš da si stvaran; ona je skup materijalnih dokaza koji potvrđuju da život ima istoriju i trajanje – i što je najvažnije, da ti je svaka tačka tvoje prošlosti nadohvat ruke,“ piše Stepanova objašnjavajući svrhu beležnica i dnevnika. Upravo to je bio osećaj koji sam i sama imala ulazeći na svoj profil i zbog čega se osećam neizmerno uskraćenom.

Elem, i Stepanova i Gospodinov bave se sećanjima, na potpuno različite načine. 

Ključno pitanje koje mi se nametnulo posle obe knjige jeste – zašto se tako vezujemo za sećanja, ne samo neposredna, svoja, već i tuđa, ona koja smo usvojili kroz porodične priče ili kolektivne mitove. Da li pod plaštom opravdanja da „ljudi žive dok ih se neko seća“ u stvari želimo da produžimo sopstveni život, da sećanjem nekog na nas ili nas na nekog trećeg, prevarimo smrt? Ili želimo, kako kaže Gospodinov, da nađemo vremensko utočište? Tamo gde smo se, na vremenskoj skali, osećali bolje i jače, živeli srećnije ili smo samo bili mlađi. Ali, ova rabota je opasna, jer kad, tako ranjivi i sentimentalni, odlutamo u svoje „zlatne godine“, nama je lako manipulisati, rado se odazivamo zovu krda, zaštićeni kožuhom kolektivne prošlosti i kolektivnih sećanja. Opijeni iluzijom da sa nekim nešto delimo.

Tragajući za varljivim zrncima istorije svoje porodice, ruskih Jevreja koji su opstali bez obzira na pogrom i masakr u Odesi 1905, barikade, Oktobarsku revoluciju, Prvi i Drugi svetski rat i Staljinov teror, Stepanova pokušava i sebi i nama da objasni zašto te ljude, koji su istorijski žrvanj preživeli zaklonjeni anonimnošću, sada izvlači na svetlo dana. Skida ih do gola i izlaže milionima pogleda. Krstareći kroz formu mešavine romana, eseja, prepiske i dnevničkih beleški, zajedno sa njom ispitujemo šta sećanje znači za nju, a šta za druge, koje mogu biti forme u koje ćemo ga utisnuti kao u vremensku kapsulu ili poruku u boci, koliko ono može biti varljivo i kako se od njega može pobeći. Otuda u knjizi taj miks dokumenata i monumenata (kako ih deli Ransijer). Dokumenata kao izveštaja koji pretenduju da ispričaju priču i „ozvaniče sećanje“, i monumenata kao svakodnevnih stvari: knjiga, starinskih abažura, klavira, nadgrobnih ploča zaraslih u trnje (poput jevrejskog groblja u Hersonu), fotelja, okrnjenih porcelanskih šoljica ili lutkica „ledenih Šarlota“. Spomenika onima koji su ih koristili i koji ponekad govore na nama bliske načine, pa tako postaju sentimentalni deo i naših sećanja.

Stepanova daje mnoštvo scena, crtica i tema za razmišljanje, a ja izdvajam tek nekoliko (nisu citati):

Ceo svet je zajednička grobnica, na svakom pedlju je tokom postojanja planete neko živeo i umro, pa samim tim groblje, odnosno mesto susreta živih i mrtvih, može da postane bilo koji komad zemlje pod našim nogama. U 18. veku, u venecijanskim manastirima postojale su specijalne čekaonice u kojima su ljudi s ovog sveta svirali, igrali domine, pili kafu i međusobno razgovarali, posećujući usput rođake koji su taj svet napustili.

 Sećanje je varljivo, poigrava se sa nama i našim osećajem ukorenjenosti i prepoznavanja. Kada, tragajući za precima, autorka stiže do kuće pradede Mihaila Davidoviča Fridmana, u mestu Saratov, u dvorištu koje nikad nije videla i koje joj niko nije opisao, odmah će se sroditi sa malim vrtom ograđenim grmom, nakrivljenim zidovima, stolicom s polomljenom prečkom.

„Setila sam se svega ispod tih prozora, s tako jakim osećajem pouzdane, prirodne nepogrešivosti znala sam kako je tu sve kod nas funkcionisalo, kako se živelo ovde i zašto se odlazilo. Dvorište me je, jednostavno rečeno, zagrlilo.“

A onda, nedelju dana kasnije, poziva je kolega iz Saratova i stidljivo priznaje da ju je uputio na pogrešnu adresu. Ulica je bila pradedina, ali kuća je bila na drugom broju.

„I to je otprilike sve što znam o sećanju,“ zaključuje Stepanova.

Na mene su naročito ostavile utisak različite dokumentarne scene, među kojima su poslednje snimljene na plažama Evrope, u avgustu 1939. Njih je iskoristila Helga Landauer u filmu „Diversions“. Ljudi voze bicikle, vozići jure po parku, na ulici brkovi i polucilindri, devojčica s kišobranom traži roditelje u gomili, čovek zahvata vodu i iz spojenih ruku poji psa, pune gajbice grožđa, tabla „Dansing svako veče“, žene u dugačkim suknjama lepezama teraju balone, atleta pokazuje mišiće, vrapci, ruže, vodeni talas koji za sobom povlači kamenje… Samo godinu kasnije, svet će se pretvoriti u klanicu, nacisti će na periferiji Aušvica otvoriti logor za istrebljenje, a u Holokaustu, širom Evrope, u narednih pet godina biće ubijeno oko šest miliona Jevreja. „Diversions“ će ostati neka vrsta skloništa za izgubljene i zaboravljene, a ljudi, životinje, predmeti i drveće postaće ravnopravni predstavnici onoga što je nekad bilo.

Dvadesetčetvorogodišnja Šarlota Salomon napustiće početkom rata babu i dedu, sa kojima je bila na Azurnoj obali, i odseliće u gradić, u blizini. Tu će provoditi vreme radeći gvaševe na papiru A4 formata, sa scenama iz svog i života nekoliko generacija svoje porodice, dok je ne otkriju Nemci. Njenu neobičnu zbirku pod imenom „Život? Ili pozorište?“ čini 769 gvaševa. Pokriveni su paus papirom, na kom su ispisane replike i uputstva za čitaoce koju muziku da reprodukuju u glavi dok gledaju slike. U septembru 1943. nacisti su počeli čišćenje Azurne obale i došli i do vile u kojoj je živela Šarlota sa čovekom za kog se nedavno udala. Poslata je u Aušvic i našla se u prvoj grupi za uništenje, iako je bila mlada i jaka, i mogla je da radi. Presudilo je to što je bila u trećem mesecu trudnoće. Njena zbirka čuva se u Jevrejskom istorijskom muzeju u Amsterdamu.

Američki umetnik Džozef Kornel zarobio je sećanja u kutije poznate kao „Cornells boxes“. Drvene kutije sa staklenim poklopcima, a u njima monumenti ljudskog postojanja: pesak, šarene kuglice, stari, zarđali ključevi, ptičje perje, istrgnuti papiri iz notnih sveski, školjke, bočice, privesci, burme, pliš… Jedna od najpoznatijih bila je „Kutijica za nakit Taljoni“, posvećena balerini Mariji Taljoni – optočena baršunom, sa 16 providnih kockica nalik ledu, kao sećanje na legendu da je balerina igrala pred ruskim razbojnikom, pod zvezdanim nebom, na leopardovoj koži spuštenoj preko snega. Sama činjenica budućeg zaborava i raspada, primećuje Stepanova, činila je za Kornela svaki objekat dragocenim.

Sećanje, naravno, može biti i nesećanje. Oficijalna istorija „ne seća se“ scena iz Moskve 1941, kada je nemačka vojska već bila nadomak predgrađa, a redovi dama, koje nisu uspele da se evakuišu, vijugali ispred frizerskih salona.

„Sećanju na sećanje“ sjajno je prevela Natalija Nenezić, a izdavač je Booka.

„Vremensko utočište“ Gospodinova objavila je zagrevačka Fraktura u, takođe odličnom, prevodu Ksenije Banović. U pitanju je još jedna mešavina formi i žanrova: sentimentalna povest, parodija, satira, distopija… Kako neko reče, priča je šarmantno otkačena, a počinje tako što Gaustin lansira inovativni model lečenja osoba sa Alchajmerovom bolešću i drugim oblicima demencije. On počiva na pretpostavci da bi pamćenje lakše moglo da oživi kad bi pred pacijentom oživela sama prošlost. Zato u Cirihu otvara kliniku koja na svakom spratu nudi kompletnu rekonstrukciju neke od decenija dvadesetog veka. Pacijenti mogu ponovo da zakorače u detinjstvo ili mladost da bi „otključali“ uspomene i sećanja.

Ali, ova ideja postaje zavodljiva i za nedementne. I tu, iz simpatično sentimentalne, pa i duhovite distopije, autor uplovljava u najsuroviju satiru i oštru kritiku savremenog društva, vrši „prevrat“ u sopstvenom romanu i fokus s pojedinca skreće na društvo. Širom Evrope niču organizovani pokreti, čiji je cilj da cela država bude organizovana po ugledu na neku od minulih epoha. 

„Pedeset godina unazad sigurnije je od pedeset godina unaprijed,“ moto je Gospodinovih junaka, koji se odlučuju na

second hand, odnosno već proživljenu budućnost. Pojavljuju se i „dileri prošlosti“.

Društva počinju da se polarizuju i sukobavljavaju oko pitanja koju epohu izabrati, pa se na nivou EU u svakoj pojedinačnoj zemlji organizuje referendum. U Bugarskoj, rodnoj zemlji Gospodinova, dilema je – socijalizam ili stara nacionalna država s folklornom ikonografijom, šubarama, gunjevima, bugarskom jagnjetinom i pogačom od jednozrne pšenice.

Sprda se Gospodinov i sa novim nacionalizmima i sa idealizovanom prošlošću. Sprda se na račun Moskve, ali i EU i neutralne Švajcarske.

„I tada je prošlost krenula vladati svijetom… Prenosila se s čovjeka na čovjeka, poput epidemije, poput Justinijanove kuge ili španjolske gripe (…) Da, prošlost je zarazna. Pošast se raširila svuda. Ali nije to bilo najstrašnije, postojali su neki brzomutirajuči sojevi koji su rušili sav imunitet. Evropa, koja je mislila da posle nekoliko velikih gubitaka razuma tijekom XX stoljeća ima već potpunu rezistenciju na određene bolesti, nacionalne ludosti itd, zapravo je bila među prvima koji su se predali.“

Koliko god volela angažman u literaturi, ipak mi je prvi deo, u kom se autor bavi pojedinačnim sećanjima i zaboravima, daleko draži, a među omiljenim priča o gospodinu N, koji gubi sećanje i moli bivšeg agenta službe bezbednosti, gospodina A, koji ga je celog života pratio, da mu kroz razgovore osveži uspomene. Tu je i storija o gospođi Š, koja je preživela Aušvic i, za razliku od ostalih, uporno odbija da se vrati u realnost, ali i anegdota sa ljubiteljem Džona Lenona, dementnim Trkačem, koji načuje da će ovoga ubiti (40 godina posle ubistva), pa beži iz „klinike za prošlost“ da ga spasi.

 “Sve priče koje su se dogodile nalik su jedna na drugu“, svaka koja se nije dogodila, nije se dogodila na svoj način”, piše Gospodinov.

Statistika kaže da u svetu živi više od 50 miliona dementnih. Novinarskim rečnikom rečeno, sive brojke su sigurno daleko veće, čim stalno zaboravljamo užase kroz koje smo prošli i iznova im se, zavedeni ideologijama, vraćamo.

Vojislava Crnjanski Spasojević