Šimborska o pisanju govori kao o „osveti smrtne ruke“. Čemu se to pesnici svete? Čemu se sveti književnost, cela umetnost? Smrti? Pored smrti – ne sveti li se i zlu? Da li, osvetom smrtne ruke, traži odgovor na večito pitanje – otkud zlo? Tim su se pitanjem bavili svi veliki filozofski i teološki sistemi. Unde malum? Otkud zlo? No – oprostićete mi na ovom krajnje subjektivnom uverenju- književnost je na najkolosalniji način davala odgovore na to pitanje. Ona nas je istovremeno terala da ga intelektualno promišljamo, ali i duboko emocionalno proživljavamo – doslovce viscelarno osećajući koliko smo pred njime nemoćni. Zadovoljavajućeg odgovora nema. Nikada ga nismo pronašli.

Upravo se ovim pitanjem bavi roman „Ruta Tannenbaum“ Miljenka Jergovića. Osnovna tema romana jeste Holokaust – nešto što uzimamo kao vrhovno Zlo koje nas je na civilizacijskom nivou zadesilo, bolno nesvesni koliko smo iz tog iskustva malo naučili, i kako se, u trećoj deceniji XXI veka, ono nadvija nad nama u daleko perfidnijem i pogubnijem obliku.

S obzirom da ovde govorimo o piscu Jergovićevog kalibra, naravno da on o temi Holokausta progovara iz jednog krajnje oneobičenog, implicitnog ugla, iz koga nam pruža nelepu ali dragocenu sliku urušavanja bazične ljudske empatije pred velikim zlom. Ili, jednostavnije rečeno – sliku toga kako se jedno društvo i pojedinci koji ga čine gotovo neprimetno krive i izobličuju, pervertuju iz običnih, finih ljudi i komšija u najsurovije zločince. Nemamo ovde na delu kafkijanski apsurd jednog Gregora Samse; ne, ova metamorfoza odvija se postepeno i suptilno, na nekom subatomskom nivou, izvrće i uvija moždane vijuge zadužene za etičnost i empatiju, tera da malo skreneš pogled sa ovoga, pa potom i sa onoga – i onda se jednog jutra probudiš kao bubašvaba, čini se naprečac, a zapravo je milion ćutanja, neopiranja i skretanja pogleda prethodilo tome. Ono ljudsko i kvarljivo u nama krene da truli, neprimentno i lukavo razboljevajući ceo sistem – i očas posla – dođemo do rečenice: „samo sam radio svoj posao“. Pakovao ljude u stočne vagone i pravio se da ne znam gde idu. Puštao plin u dušegupke. Da, samo sam radio svoj posao.

Osnovu samog romana čini stvarna ličnost male zagrebačke glumice Lee Deutsch, koja je bila velika zvezda hrvatskog pozorišta u vreme između dva svetska rata. Kako je bila Jevrejka, početkom Drugog svetskog rata je, sa nepunih šesnaest godina, odvedena u logor i tamo ubijena. No, Lee i Ruta imaju zajedničko samo svoje jevrejstvo, svoj neizmerni talenat, i užasan kraj. Ostalo je plod neverovatne Jergovićeve imaginacije, koja je stvorila upečatljivu i snažnu priču o Holokaustu, a da je samom Holokaustu u knjizi posvećeno svega par stranica. To je roman koji slika duh jednog vremena, donosi ogroman broj detalja, sklapa fantastičan mozaik o tome kako lako ljudi postaju „nevidljivi“ jedni drugima, i kako ta nevidljivost direktno vodi u Zlo. Roman je nastanjen izuzetnom galerijom likova, koji se kristalno jasno iscrtavaju pred čitaocem i žive svoj punokrvi život. Ali kakvi su ti likovi? Ne, to nisu neki herojski, divljenja vredni, dobrotom i plemenitošću obdareni ljudi. Rutin otac je plašljiv, ulizički nastrojen čovek, koji bi sve dao da se oterasi svog jevrejstva; majka, nedefinisana i neformirana ličnost, koja se sa rastućom Rutinom slavom očas posla pretvara u skorojevićku. Sama Ruta – oholo je, nevaspitano i razmaženo derište. Svi oni zapravo su „samo“ Ljudi. Obični i nesavršeni. Onakvi kakvi su i završavali u gasnim komorama. Obični ljudi. U gasnim komorama. Zato što su postali nevidljivi. Nevidljivi – recimo – prvim komšijama, porodici Morinj, sa kojom su bukvalno delili život, sve dok domovina nije pozvala gospodina Morinja, a on bez problema navukao ustaške čizme i shvatio da je jevrejstvo dragih komšija zapravo neoprostivi greh. Ovakvom karakterizacijom Jergović je postigao snažan i majstorski efekat; nije dozvolio čitaocu da se identifikuje ni sa jednim od likova, a opet izazvao razdiruću bol od zla kome jedan čovek može izložiti drugoga.

Kao što rekoh, fenomenom zla bavili su se teolozi, filozofi, sociolozi i psiholozi svih vremena. No meni lično, najbliža su (a ujedno i najstrašnija) razmišljanja Hane Arent. Ona je skovala tu užasnu frazu – „banalnost zla“ („Ajhman u Jerusalimu: Izveštaj o banalnosti zla“). Njoj je bilo neshvatljivo kako Adolf Ajhman, tokom suđenja za svoja zverstva, nije pokazivao nikakve znakove patologije ili sociopatije, već se držao kao birokrata koji je radio svoj posao. Iz toga je i nastala fraza „banalnost zla“, koja je implicirala da velika istorujska zla nisu nužno počinili fanatici i sociopate, već obični ljudi koji su prihvatili državni i društveni narativ da su akcije u kojima učestvuju normalne. Tako nastaje paradoks krajnje običnog i banalnog izvršioca, koji čini nepojmljiva zla. On sebe smatra oslobođenim bilo kakve odgovornosti, zbog sistema hijerarhije i važećih propisa. Iz toga Arent zaključuje da – gde je režim zločinački – demonski karakter je nepotreban. Potrebni su samo poslušnost i pokoravanje zakonu. Hana Arent tvrdi da se Holokaust ne bi mogao desiti bez regrutovanja miliona „normalnih“ ljudi nespremnih da preispituju moralne implikacije svojih postupaka.

Čvrsto verujem da baš danas, moramo misliti o tome.

“Ruta Tannenbaum” Miljenka Jergovića objavljena je u izdanju IK Booka.

Lidija Nikolić