Nedavno nas je napustio Mario Vargas Ljosa, jedan od najvećih latinoameričkih i svetskih pisaca današnjice. Za sobom je ostavio retko bogat i impozantan opus i već za života postao legenda. Kao jedan od meni najdražih savremenih pisaca, odlučila sam da svoj prvi tekst na blogu posvetim njemu, i njegovom romanu “Rat za smak sveta”.

***

Jesu li vam možda poznata ona nadrealna, zastrašujuća, raskošna platna Hijeronimusa Boša? Ona složenost njihove kompozicije, grotesknost ne tako tipična za vreme u kom je stvarao? Njegov mračni kolorit, figure mučne i bezizlazne, detalj savršen u svojoj minijaturi i značenju? Znate sav užas koji zjapi sa tih velelepnih inscenacija, hipnotišući koliko svojom teško uhvatljivom istinom, toliko i majstorskim umećem i raskošnim talentom? E takvu  veličanstvenu kompoziciju predstavlja Ljosin roman „Rat za smak sveta“. On je, slikarskim jezikom rečeno, Bošov „Strašni sud“, ili „Sedam smrtnih grehova“, ili već neko slično platno…

Dok nam je Slobodan Šnajder svojim izuzetnim romanom „Doba mjedi“ prikazao psihologiju pojedinca u sudaru sa istorijom i ideologijom, Mario Vargas Ljosa je studioznim i gromoglasnim perom istesao spomenik psihologiji mase. Naravno, ne onaj koji tu psihologiju slavi, već je raskrinkava i razobličuje, čineći od ovog romana kvintesencuju razumevanja svakog rata u istoriji ljudskog roda, svake ideologije, svakog lažnog idola, svega onoga čemu je ljudski rod u svom primitivizmu i gluposti spreman da se povinuje. Bez milosti, surovo i zajedljivo, svojim jedinstvenim stilom i „prljavim“ rečnikom, do koske životno i koloritno, kroz mulj i blato ljudske egzistencije, kroz prolivenu krv i smrad leševa, proveo nas je Ljosa ovim romanom do izvesne katarze, do pročišćenja koje dolazi od duboko suštinskog, multidimenzionalnog shvatanja svakolike besmislenosti ratovanja. Poput Šnajdera, i on se u svom romanu pozvao na biblijsku priču o Mojsiju i zmiji od mjedi (bronze), otvarajaući time složena religijska, sociološka i kulturološka pitanja.

Ljosino velelepno platno za osnovu ima realan istorijski događaj – rat za Kanudos, koji se odigrao krajem XIX veka, u severoistočnim sirotinjskim sertonima Brazila. Republika je u Brazilu tek osnovana, monarhija ukinuta, a siromašna svetina, okupljena oko verskog fanatika Antonija Savetnika, pobunila se protiv njenog uvođenja, uplašena novinama koje ona sa sobom nosi. „Antihrist je na zemlji i ime mu je Republika“. Pobunili su se ljudi sa dna društvene lestvice, ubeđeni da popis stanovništva znači težnju Republike da ponovo uvede ropstvo, da decimalni sistem i građanski brak dolaze direktno od đavola, i da ih očekuje smak sveta u kome će biti spašene duše onih koji slede Savetnika. Ubogi, gladni, sakati, kriminalci, ubice, čedomorke – svi će oni potražiti spas uz Savetnikove zaštitničke skute. Mlada Republika neće biti sposobna da razume istinske pobude tih ubogih ljudi, pre svega duhovnu utehu koju im Savetnik pruža i običan hleb kojim ih hrani – poverovaće u glasine da iza pobune u Kanudosu stoje strane sile, koje žele povratak monarhije. Jedan suštinski nesporazum, jedan harizmatični ludak i povodljivost neprosvećene gomile dovešće do tragedije i krvoprolića nesagledivih razmera. Stravičnih četrdeset hiljada mrtvih ostaće kao opomena i upozorenje da ludilo jednog čoveka može od sveta napraviti klanicu. (Nepunih pola veka kasnije to će se potvrditi u svom najekstremnijem obliku. Čovečanstvo nikad nije učilo iz svoje krvave prošlosti).
Ono što je Ljosa uradio ovim romanom veličanstvena je slika – paradigma svakog rata ikad vođenog. Takođe i paradigma ideologije i stvaranja kulta ličnosti, sa jasnim asocijacijama na predanje o Isusu Hristu i prvim godinama njegovog delovanja, gde se Hristova poruka Nade i Mira, koliko ponavlja toliko i izobličuje u interpretaciji raznih samoproklamovanih mesija.

Svojoj temi pristupio je Ljosa studiozno i pedantno, držeći se realnih istorijskih činjenica i ličnosti, pritom uplićući i one izmišljene. Time je stvorio savršenu kompoziciju kojom prikazuje nesrećni spoj lične harizme ludog fanatika i povodljivost neprosvećene gomile. O Savetniku saznajemo posredno, on će do kraja romana ostati misterija i samom čitaocu, baš kao što je to bio i svojim sledbenicima, ali i celom Brazilu. Mudri Ljosa neće nam dati da se upecamo na priču o njemu, ma koliko radoznali bili; Savetnik je samo paradigma bilo kog harizmatičnog fanatika, zauvek misterioznog u svom nedokučivom ludilu.

Sa druge strane, svaki od likova koji će postati najuži krug njegovih „apostola“ građen je polako i studiozno, njihova psihologija prikazana je do tančina uverljivo, kroz njih su mehanizmi manipulacije raskrinkani u svojoj, suštinski jednostavnoj, grozoti. Ljudi odbačeni i ogorčeni, ljudi na koje će Savetnikove mudre reči, blagi dodir oprosta i gorljiv pogled padati kao kiša na žednu sertonsku zemlju, žudno će prihvatati njegove ideje, učenja i utehu, pretvarajući se u verne robove što slepo slede voljenog gospodara. Ljudske i moralne nakaze, ljudi koji nemaju šta da izgube niti igde pripadaju, biće prihvaćeni i time spremni da po bilo koju cenu brane silom prisvojeno carstvo i fanatičnog vođu.

Kao što već rekoh, temeljno i sporo, detaljno i sa raznih strana, prikazao je Ljosa proces građenja kulta ličnosti. Prikazao je mehanizam građenja jedne – a time svake – ideologije. Onoga što joj prethodi, i ono čemu vodi. Poput vodiča kroz mehanizme ljudske povodljivosti, naslikao je raskošnu, ubedljivu i mučnu sliku tragedije i prokletstva straha od drugog i drugačijeg. (Takvo pedantno i uverljivo tkanje slične priče, sagledano iz toliko različitih uglova i dimenzija, takvo mnoštvo likova i događaja koje nije lako ispratiti, stilom koji nije lako prohodan, a opet prezanimljiv, susrela sam jedino još u fantastičnim „Knjigama Jakovljevim“ Olge Tokarčuk).

U svom pričanju, Ljosa neprekidno menja perspektivu i fokus priče, platno upotpunjuje slikama ličnosti koje se nalaze na protivničkoj strani, republikanskoj. I tu imamo galeriju likova, sočnih, uverljivih, ljudski nesavršenih, pohlepnih, koristoljubivih, podjednako fanatičnih – samo u suprotnom pravcu. Jedni su puni vere u novu Republiku, drugi zagledani isključivo u sopstvene sitne interese, tek poneki među njima zgroženi zahuktalim ludilom koji se širi suncem opečenim sertonima. Atmosfera je gusta i nabijena, to sunce koje nemilosrdno prži i lešinari koji kruže usijanim nebom, borba za kap vode i smrad ustajalih leševa, ljudi omamljeni i gladni, pusti predeli bez rastinja i retke životinje koje u njima opstaju – sve je to mučna i teška scenografija kojom se kreću Ljosini junaci. Širi se smrad straha, zagušljiv i lepljiv vazduh uvlači nam se u nosnice, pulsira nabijenim fanatizmom. Pozitivnih likova gotovo i da nema – pisac Ljosinog kalibra ne upušta se u jeftine književne trikove. Ne dozvoljava nam da se za nekoga vežemo, ne olakšava nam pogled u ljudsko zlo  – stavlja nas pred mučnu i ogoljenu sliku rata, u kome nema i ne može biti heroja; svi su u takvom sukobu, pod nemilosrdnim nebom i žednom zemljom,  podjednako i dželati i žrtve. Koliko god Savetnik i njegovi sledbenici bili horda zaluđenih fanatika, toliko je jasno da istina u krvoprolićima ovakvih razmera uvek izmiče jednoznačnim tumačenjima.

„Rat za smak sveta“ je veličanstvena istorijska drama, sa jakim političkim, psihološkim, sociološkim, religijskim i kulturološkim aspektima, gde je svako od ovih čitanja podjednako važno za shvatanje univerzalnosti ovog romana. Prosečnom evropskom čitaocu Rat za Kanudos sasvim sigurno ne spada u polje interesovanja. Međutim, svojim multidimenzionalnim pristupom, Ljosa je ovaj pojedinačni istorijski događaj tako temeljno i detaljno razložio, tako ga majstorski ispleo, da iz njega vrišti istina da se isti takav mogao odigrati pre deset vekova bilo gde u svetu. Vrišti i mučno podsećanje da se, pre svega par decenija, takav dogodio i nama, ovde na Balkanu, u srcu civilizovane Evrope. Da se upravo ovog časa, takvi ratovi za smak sveta dešavaju diljem vrlog novog sveta. I bazirani su uvek na dve ključne osobine mase – povodljivosti i strahu od drugog.
Knjiga je ovo koja se, uprkos složenoj kompoziciji i zahtevnom stilu, ne ispušta iz ruku. Drži nas u napetosti i grču, u mučnoj strepnji pred eskalacijom sukoba, dinamična je i živa, plaši nas rečju fanatizam, plaši nas ludim umom koji je spreman da, zarad svojih sumanutih ideja, od proglašenog neprijatelja napraviti iskasapljenu hranu sertonskim lešinarima. Čitala sam je sa oduševljenjem i strahom, grčem i nelagodom, nestrpljenjem i žarom – podjednako i kao vrhunsko književno delo, ali i kao mučnu opomenu. Ljosa je pisao mnogo, ja sam pročitala tek ponešto od njegovog opusa – ali teško mi je da zamislim da je napisao nešto što će me fascinirati više od ovog romana.

_***

U romanu „Rat za smak sveta“ Ljosa je opisao istinit istorijski događaj, poznat kao Rat za Kanudos. Rat se dešavao od 1896. do 1897., u severoistočnoj brazilskoj državi Baiji. Republika je u Brazilu tek ustanovljena, i širom Brazila imala je protivnike. Suprotstavljali su joj se siromašni slojevi društva, još uvek verni svrgnutom kralju Don Pedru II. Sertonska oblast Baije bila je među najsiromašnijim u državi, i time bila plodno tlo za širenje sve većeg nezadovoljstva prema novoosnovanoj Republici.
U tom periodu, Baijom je počeo da propoveda samoproklamovani prorok Antonio Savetnik. Išao je od sela do sela, obnavljao zapostavljene crkve i pričao o Isusu. Predvideo je povratak – vaskrsnuće legendarnog portugalskog kralja Sebastijana (XVI vek), tvrdeći da je Monarhu sam Bog dao pravo da vlada. Time je počeo oko sebe da sakuplja sve veći broj pristalica, mahom iz najsiromašnijih slojeva društva.
Antonijo Savetnik se, sa svojim pristalicama, 1893. trajno nastanio u selu Kanudos.

Tamo je osnovao neku vrstu komune, zasnovanu na ravnomernoj raspodeli dobara. Sve veći broj ekstremno siromašnih stanovnika Baije se priključivao ovoj zajednici, brojeći vremenom čak 25000 ljudi.

Republika je u ovome brzo prepoznala opasnost po sebe. Na Kanudos je više puta slala vojne ekspedicije, koje bi uvek bile poražene. Tek je u pohodu u oktobru 1897., kada je na Kanudos poslato oko 12000 profesionalnih vojnika, naoružanih teškom artiljerijom, Republika uspela da slomi otpor pobunjenika. Kanudos je bukvalno sravljen sa zemljom. Konačni bilans bio je oko 5000 mrtvih vojnika i 25000 mrtvih stanovnika Kanudosa (Ljosa u romanu pominje cifru od 40000). Bio je to najstrašniji građanski rat u istoriji Brazila.

Romane peruanskog nobelovca kod nas objavljuje Laguna.

Lidija Nikolić