„Tako se sjetio Kempf jednog mjesta u Starom zavjetu: Bog je naredio Mojsiju da izlije zmiju od mjedi, postavi je na postolje, te da svi slabi u vjeri dođu gledati je i sve će dvojbe prestati. U neku ruku, ta je zmija djelovala u odsustvu Boga. Vođi je to bilo sumnjivo. On se sam uspeo na to postolje. Gledaj u mene i bit ćeš izliječen od svih dvojbi!“.

Postoji u „Dobu mjedi“ Slobodana Šnajdera taj biblijski motiv iz Četvrte knjige Mojsijeve, koji se više puta ponavlja. Bog je Mojsiju naredio da napravi zmiju od mjedi, u vreme kada je narod postradao od pošasti. Svako ko bi u nju pogledao, namah bi se iscelio. Nije Bog odabrao da narod uputi na Veru u Njega, na Ljubav i Nadu, te potpore Novog zaveta. Odabrao je starozavetni Jahve da ga uputi na objekat, na idola, suštinski gledano – na ideologiju. Da li je Bog Starog Zaveta bolje poznavao ljudsku prirodu? Da li je znao da je lakše približiti se čovečijoj duši ideologijom nego verom?

„Oni koji danas reklamiraju proizvode industrije, za svaki slučaj ih ne koriste. Ovo vrijedi i za ideje. Oni koji ih najglasnije zagovaraju daleko su od toga da ih isprobaju na svojoj koži. Za to postoje na svijetu stada ljudi koje drže u eksperimentalnim uvjetima. Pod fašizmom te ljude zovu narodom. U Rusiji ih zovu radnicima“. Kroz „Doba mjedi“ ispituje se jedan od najstrašnijih eksperimenata u istoriji čovečanstva, ideologija koja migolji svakom razumu – fašizam. A potom i ona druga, ona koja ju je pobedila – komunizam. „Teško je postići da pobjeda ne pobjedi pobjednike“, parafrazirao je Šnajder Ničea, i time svoj roman izdigao do geneze svake ideologije na svetu, ikad postojeće.

A zapravo, cela priča o ovim ogromnim i neizrecivo važnim temama, ispričana je u vidu porodičnog epa, koji prati sudbinu folksdojčerske porodice Kempf. Priče o podunavskim Švabama istisnute su iz nacionalnih i ideoloških narativa na našim prostorima, a Slobodan Šnajder ih je, na velika vrata, uveo u tok jedne više nego plodonosne književne građe. Jednim ozbiljnim filozofsko-psihološkim diskursom, nadograđenim nad sudbinom pojedinca u sudaru sa istorijom, stvorio je vrhunsko štivo, ono koje spada u créme de la créme visoke književnosti.

Došao je praotac Kempf davne 1769. u gradić Nuštar, u plodnoj Slavoniji, bežeći od te gladne godine iz svoje nemačke postojbine. Prizvao ga je i namamio izaslanik carice Marije Terezije, koja je želela da naseli zemlje tek osvojene od Turaka. No, da li je to bio caričin izaslanik, ili se u njega preobukao moćni frulaš iz Hamelina, onaj što od vajkada vabi mladež u obećani bolji život, spas, ideologiju, rat? Pa nisu li se ljudi toga kraja kleli da je caričin pozivar imao lice pacova i da je „smotao rep i gurnuo ga u hlače“? Pričom o svircu iz Hamelina, za kojim je praotac Georg Kempf krenuo u obećanu zemlju, započinje Šnajder prvi deo svoga romana, imenom „Transilvanija“ . I odmah, već od prve stranice, jasno nam je ono što će se do poslednje neprekidno potvrđivati – pred sobom imamo koliko moćno toliko i nesvakidašnje književno čudo, od onih koja izmiču prostim i jednoznačnim čitanjima. Bajkovita, premda mračna atmosfera koja je već na samom početku nagoveštena, prerastaće postepeno u halucinogenu, inteligentnu i očaravajuću filozofsko-socijalno-psihološku raspravu o ideologiji, paradigmama, prisilnom identitetu, sudaru pojedinca i istorije.

Posle uvodne priče o doseljavanju praoca Kempfa u Slavoniju, preskačemo vek i po asimilacije ove nemačke porodice u podunavske, domaće Švabe. Odlazimo u 1919, godinu kada se rađa Đuka Kempf, otac našeg naratora. Daleko je on već od svog nemačkog porekla, sada je to pravi Slavonac, bećar, bekrija, pesnik u pokušaju. Lirski (dakle subverzivni) element u jednom epskom vremenu. Neće Đuki Kempfu biti dato da u miru proživi svoje bećarske dane, da juri snaše i piše stihove. Naleteće na njega, svom silinom ubilačke stihije, točak istorije; bacaće ga od nemila do nedraga, gaziti i uzdizati, u blato uvaljati svaku liričnost njegovog života, i pretvarati je u prinudnu epiku. Zasviraće, kao što znamo, još jednom šareni pacolovac iz Hamelina, na mesto zmije od mjedi popeće se ludi austrijski kaplar, i doneće svetu tragediju nesagledivih razmera. Na tom mestu počinje epsko putešestvije Đuke Kempfa, stavljajući nas pred pitanje – šta je, krajem tridesetih godina prošlog veka, značilo biti slavonski folksdojčer. Time nas zapravo stavlja pred mnogo šire pitanje identiteta, do tada mladom Slavoncu nebitno, a preko noći presudno za njegov život. Identiteta koji nije neko podrazumevajuće unutrašnje osećanje, već onog koji je silom nametnut. Odjednom je glavni fakat njegovog života postalo to što je Nemac, nacionalni identitet prerastao je svaki drugi. Ludi se austrijski kaplar, kada su potrebe rata to zatražile, setio svojih čeda van granica Nemačke, mobilišući ih, neretko prisilno, u SS trupe. Identitet je očas posla za mladog Kempfa postao nešto sasvim drugo, odjednom je – ne želeći to – pripao rasi nadljudi. Drugi deo romana, „Folksdojčer Kempf“, govori o njegovom „malom poljskom ratu“ u koji je kao silovoljac gurnut.

Celo ratno putešestvije Đuke Kempfa ima taj implicitni epski narativ, jasna je piščeva namera da na temelju preciznih geografskih i istorijskih činjenica, izgradi halucinogeni svet ratnog ludila, doživljenog iz perspektive čoveka koji je samo hteo „biti ništa“. Nije to uobičajeni ep o povratku u zavičaj – više je put o gubljenju istog. Silovoljac Kempf baulja po razorenoj i podeljenoj Poljskoj, dezertira, skriva se po zemunicama, služi poljskim seljacima da bi preživeo, upoznaje svu tragediju Poljske, za koju je Šnajder rekao: „Mislio sam da je sudbina naših prostora najgora u Evropi. Međutim, nije. Najgora je Poljska. Nju je silovao ko je hteo“. No, upoznaje Kempf i duboko ukorenjeni poljski antisemitizam, zbog koga sam izuzetno srećna što sam „Knjige Jakovljeve“ Olga Tokarčuk čitala pre „Doba mjedi“. Bez te knjige ne bih jasno razumela da se bujanje antisemitizma u Poljskoj meri vekovima, što je dovelo do fakta da su poljske partizanske armije, i pored borbe protiv Hitlera, nesmanjenom žestinom mrzele svoje komšije Jevreje. Istorija je beskrajna i krvoločna, nikada je ne možemo dovoljno poznavati i razumeti. Čovek je igračka u njenim rukama.

Igračka-Kempf, donevši jednu jedinu odluku kojom se suprotstavio čeljustima istorije – da dezertira iz SS trupa, obreo se u apokaliptičnom borhesovskom univerzumu, golotinji apsurda, nadrealnoj pustoši u kojoj više ne vladaju zakoni sveta kakav je do tada bio. Potenciranjem na toj halucinogenoj atmosferi, Šnajder je postigao neverovatan efekat – to je najbolje prikazan užas rata na koji sam naišla u književnosti, upravo zato što rat jeste realnost koja svojim užasom nadmašuje i najjeziviju halucinaciju. Kako bi Jevrejima, koji ulaze u gasne komore, tih dana izgledalo vaskoliko Božije Delo, nego kao halucinacija? Kako su Kempfu mogli izgledati „treblinska groznica“ ili marljivi dimnjaci Aušvica, kakav je utisak moglo ostaviti ubijanje bebe u zemunici, da bi je se ućutkalo – kako, nego kao teška, košmarna halucinacija?

Uporedo sa „malim poljskim ratom“ folksdojčera Kempfa, pratimo i dešavanja u životu majke našeg naratora/autora, buduće Vere Kempf. Ona se našla na pravoj strani istorije – posle napuštanja ustaškog logora pobegla je u šumu, partizanima. Strašan život i stradanja, ali lišena rastrzanosti identiteta koji su mučili mladog Kempfa. Da su se tokom rata sreli, pucali bi jedno u drugo. Nad tim paradoksom brine jedno nerođeno, metafizičko biće, koje nam progovara iz onostranog. U tom limbu žive duše koje se još nisu rodile, prepune straha da se, zbog pokošene evropske mladeži kojoj je seme zatrto a ljubav posečena –  nikada i neće roditi. To je tužna bestelesna skupina bića, koja maestralno i bolno govori o onome o čemu tek retko ko misli – koliko se potencijalnih duša nikada nije rodilo zbog besmislenog i suludog rata. Još jedna Šnajderova genijalna intervencija, koja razbija svaku potencijalnu linearnost i monolitnost u strukturi romana, jeste upravo uvođenje glasa tog nerođenog sebe – čak je i u samoj štampi taj glas odvojen uokvirenim, zatamnjenim delovima. On strepi nad sudbinom svojih budućih roditelja, iz jedne jedine, proste i sebične želje – da se rodi. Taj glas podseća na hor u antičkoj tragediji, on posmatra, promišlja, tumači, predviđa, ali ne dolazi mu nikakav deus ex machina, istorija je previše surova da bi dopustila intervenciju nekog očito ravnodušnog božanstva.

U trećem delu knjige, „Revolucija u doba mjedi“, govori se o vremenu posle rata u kome Vera i Đura Kempf sklapaju svoj kratkotrajni brak. Vere je ostala dosledno pravoverna komunizmu, Đura je ponovo pokušavao da preživi u vremenu u kome je sledila velika komunistička čistka podunavskih Švaba, kako onih koji su zaista ratovali i činili zločine, tako i onih nevinih. On je osetio svu silinu prisilne ideologije, i ostao do kraja sumnjičav spram velikih nacionalnih zanosa. Dvoje nepomirljivo različitih ljudi kratko su opstali u braku, tek da dobiju sina – ovog istog koji će na temeljima njihovih života izgraditi veličanstveno romaneskno delo.

No, pominjati autobiografsku pozadinu ovog romana, značilo bi uniziti vrednost i važnost onoga što on zaista jeste – a to što on jeste, teško je opisati. Pored svega što sam već kazala, a što nije, verujte mi, ni stoti deo onoga što bi se moglo reći, nepravedno bi bilo ne pomenuti Šnajderov izuzetni, nesvakidašnji stil. „Tri stotine šezdeset stranica teškog sloga, gustih, tmastih, teških rečenica, gde se svaka gušta natenane, ne zato što je neprohodna, već zato što je to roman pisan sa dubokom svešću o jeziku, sa višeslojnim značenjem svakog iskaza – teškim, setnim, ironičnim, lirskim, ciničnim i svakim drugim, u zavisnosti od situacije“ (T. Pančić). Taj „težak slog“, tačna je definicija onoga kako Šnajder piše. Tek malom promenom uobičajenog redosleda reči u rečenici, pridevom koji nije uobičajen za imenicu kojoj prethodi, nepouzdanim naratorom (koji glatko i bez upozorenja prelazi iz prvog u treće lice, i obrnuto), on nas tera da se saplićemo o reči, posrćemo kroz tekst – na isti onaj način na koji Đura Kempf posrće kroz svoj „mali poljski rat“. Ne, nije to hermetičan stil, naprotiv, to je stil nekoga ko ume da pritegne reči, da njima ovlada, da ih stavi u veličanstveni poredak i njima orkestrira u službi onoga što želi da ispriča. Evo, već u prvih par rečenica romana, to se vidi: „U Njemačkoj je gladna godina. Pale su velike kiše, sve je sagnjilo. Krumpir još nije prepoznat kao prijatelj sirotinje, neki su ga uzgajali zbog lijepih cvjetova. Žito su povaljale oluje. I ratovi su učinili svoje. Vojnik ne sije, ali jede. Staje zjape prazne, stoka se ne čuje, ali zato kuće cvile od gladi. Sirotinja nema prijatelja“. Jasno je, Šnajderov čitalac ne može biti nepažljiv, površan i nekoncentrisan, autor mu to naprosto ne dozvoljava.

Veličanstvenost ovog štiva definitivno se ne meri prostim književnim odrednicama, to je jedna multi-disciplinarna studija sudara običnog čoveka sa primordijalnim zlom. Unde malum – nikada razrešen odgovor na  večno pitanje. Ali, dok god se pitamo – ljudi smo. A dok postoje ovakvo veliki romani – postoji nada da će lepota spasiti svet.



„Mladi ljudi su svugdje na svijetu slični, oni su svugdje na svetu neispisan list papira. Čini se da sve ovisi o šarenom svircu hamelinskom za kojim će mladost uvjek krenuti na dobro i na zlo, krenut će kao povorka štakora da se utopi u prvom potoku. Mladost slijedi svojega pastira, frulu svirca u šarenoj odori, a razlika između Dobra i Zla tako je nepristojno tanka da je sve moguće. Zašto je odora toga svirca šarena? Zato što je skrpana od svih barjaka pod kojima se ikad ubijalo na Zemlji. Ali svirac je lukav, on ovdije ne zove na ubijanje, on zove u ‘Transilvaniju’, u bolju budućnost. Umješan je taj svirac, veliki zavodnik. Zna iz krparije kojom se obmotao uvjek izvući krpu trenutno oportune boje da mu bude nova zastava. Povjest je perverzna“.

“Doba Mjedi” Slobodana Šnajdera kod nas je objavila Akademska knjiga.

Lidija Nikolić

---

---

Stara je i poznata legenda o sviraču iz Hamelna, pacolovcu koji je frulom vabio omađijane glodare i uredno ih, u koloni jedan po jedan, izveo iz ovog donjosaksonskog gradića i tako ga oslobodio pošasti. A kada su žitelji odbili da ga isplate za trud, pacolovac nanovo uzima frulu, ali ovoga puta iz grada odvodi u nepovrat decu, omamljenu muzikom.

I pre i posle srednjeg veka, kada je legenda nastala, frulaši zaluđuju ljude, a ovi ih slepo slede ili kao naivna deca, ili kao pomahnitali štakori, zavisno od istorijskih okolnosti. Za njima idu bilo u nove krajeve, bilo u nove ratove, po potrebi. O tim ljudima koji gacaju za pacolovcima po blatu, kroz dunavski mulj, po poljskim šumama i livadama nadomak Aušvica, ili se zapijaju, pa posle cvile, u zagrebačkim birtijama, govori roman Slobodana Šnajdera „Doba mjedi“. U Hrvatskoj objavljen jos 2015, u Srbiji je svoje prvo izdanje doživeo 2021, u izdanju novosadske „Akademske knjige“.

Kapitalno je to delo autora čiji je „Hrvatski Faust“ punio pozorišne dvorane širom bivše Jugoslavije. Ispostaviće se u novoj domovini da mu je to mana, a ne vrlina. 

Cela priča počinje u drugoj polovini 18. veka, kada „hamelnski svirač“, otelotvoren u liku glasnika carice Marije Terezije, vabi nemačke mladiće da napuste svoja sela, jer grcaju u bedi, gladi i nemaštini, i pođu put obećane zemlje – Transilvanije. Ovoga puta zvezda u beskrajnom plavom krugu jeste Slavonija, odnosno Wolkowar (Vukovar) i obližnji Nuštar, gde je zemlja toliko plodna i crna da semena sama od sebe niču. Među pridošlim nemačkim kolonistima nalazi se i naratorov predak – Georg Kempf. Nešto kasnije, dunavskom lađom, stići će i Kempfova buduća izabranica Theresia, naratorova prabaka, s belom podvezicom na crvenoj čarapi, koja diskretno proviruje dok noga zakoračuje na slavonsko tlo.

Tako počinje istorija Kempfovih, ali i generalno vojvođanskih Nemaca, koji ce vek i po kasnije postati narodni Nemci, folksdojčeri. Nemci izvan granica Rajha. Podanici firera, kao što su bili verni podanici bečke carice. Iste one koja je poručivala: “ Ne zahtijevajte neki prekomerni stupanj kulture i prosvijećenosti od ljudi čija je sudba ostati u nižem staležu. Ne napinjite njihove intelekte jer to će ih odvesti prema spoznaji njihova stanja, pa će s gorčinom obavljati one poslove koje, prema nuždi i svojemu staležu, moraju obavljati.“

Pričajuci o naratotovom ocu, takođe Georgu, Đuri Kempfu, nesvršenom studentu medicine, nesuđenom pesniku i boemu, Šnajder slika mračnu istoriju dvadesetog veka, u kom su carevale slatkorečive zmije od meda, nalik onoj biblijskoj, koju je Mojsije stvorio po Božjoj zapovesti. Te medene zmije s govornica vode duše u ratove i smrt u ime Boga, u čijem se, pak, odsustvu dešavaju najcrnji užasi.

Roman je podeljen na tri dela. U prvom upoznajemo Kempfove, u drugom s Đurom, koji je kao folksdojčer mobilisan u SS trupe, 1943. godine, idemo u Poljsku i gledamo sve užase vojevanja, logora, ratnih zločina, istrebljenja i Holokausta. Dezertiramo, priključujemo se sovjetskim jedinicama i, po sklapanju mira, biciklom se vraćamo kroz razorenu i spaljenu Centralnu Evropu ka Vinkovcima. Treći deo rezervisan je za revoluciju koja jede svoju decu, Đurin neuspeo brak sa Verom, komunistkinjom koja je prošla logorski pakao Stare Gradiške, rođenje naratora, borbu svakog od junaka sa svojim demonima, sa svojim „poljskim ratom“, alkohol, mnogo alkohola, i na kraju nov početak koji zatvara krug – početak rata na prostoru bivše Jugoslavije, devedesetih.

Na jednom mestu Šnajder kaze:“ A ono što je bilo pisano, valja znati i pročitati.“

Ne veruje autor, a teško je u to zaista i poverovati, da smo „napisano“ naučili da pročitamo. Da se neće ponoviti. Da nas neće zavesti frulaši i medene zmije.

A ono što bi moglo dodatno da nas muči jeste pitanje da li će neke tamo generacije koje dolaze uopšte čitati ovako velika, ovako zahtevna dela poput Šnajderovog. Ili će Drugi svetski rat ostati na nivou dosadnih lekcija iz udžbenika istorije i strateških kompjuterskih igrica? Da li će za 20 godina neku novu decu iz Hamelna jednako dirnuti scena u kojoj stari Jevrej Leon Mordekai, po imenu Aškenaz, a po prezimenu Sefard, vodi dezertera Georga Đuru na mesto gde je neposredno pre toga razrušen zloglasni logor Treblinka. Umesto logora, oni naleću na polje puno maka. A poljem vlada „treblinska zlatna groznica“. Seljaci tu dinamitom, pod okriljem noći, iskopavaju rupe, pa sa otkinutih delova tela varšavskih i drugih Jevreja, koji se pomaljaju iz masovne grobnice, skidaju slučajno preostalo prstenje i narukvice. Ako neće da spadnu, testerišu prst ili čak celu šaku! Osećaj apsurda pojačava ceo taj izrovani pejzaž, koji liči na kratere Meseca. 

I da li će neke buduće čitaoce podjednako potresti strašna slika Jevrejke koja se porađa u uglu krematorijuma dok se ostali guraju ka vratima, boreci se uzaludno za kiseonik, ili pak užas iz zemunice pune skrivenih Jevreja, koji u strahu da ih ne otkriju esesovci, dave bebu pošto neutešno plače?! Hoćemo li možda za 20 godina ipak snažnije reagovati na scenu psa koji se davi u jezeru, pošto je propao kroz led jureći ptice? Jer naša empatija u novom svetu okreće se više ka životinjama. A Đura, nesrećni folksdojčer, pesnik „malih stihova“ i večiti izneveritelj, pokušava da spase dušu tako što će spasti psa, kad već ne može one čiji se miris obilno širi iz obližnjeg krematorijuma u Aušvicu.

Onima koji ipak, i posle 20 godina, budu umeli da čitaju napisano, biće jasno da smo u smrti svi ražalovani, oslobođeni činova, strana, uniformi i ideologija. Zato je logično to što je u Šnajderovom romanu nemoguće odvojiti zagrljene Nemca i Crvenoarmejca, čija su tela zauvek ostala zamrznuta, spojena u žaru borbe. Iz istih razloga zajedno moraju biti pokopani i ugljenisani ostaci Đurinih prijatelja, izgorelih usred žestoke političko-ideološke rasprave koja se završila tučom i požarom, u krčmi, u Sremskoj Mitrovici. 

Šnajderovo štivo je, prevashodno, antiratni i antifašistički roman, koji otvara mnoga društvena, filozofska, moralna, pa i psihološka pitanja. Njegovi junaci guše se u nemoći da utiču na društvene tokove, u nemogućnosti da pripadaju masi, ali da joj izistinski pripadaju, iako to žele, da izađu iz svojih osamljeničkih utvrda, da manje preispituju sebe i druge, da se manje gnušaju. Naravno da ništa od toga ne uspevaju, osim da se sklone s puta istoriji koja se ponavlja i koju pišu interesi i pobednici. 

Naratorova majka, vec dementna Vera Kempf, pred smrt će reći: “ nije li baš to – što se mi nemamo čega stidjeti – razlog što smo tako sami, oni koji se imaju čega stidjeti uvijek se namirišu i zbiju u grupu, a mi smo uvijek sami sa sobom…“

I kao što na početku knjige nemački kolonisti useljavaju, u „zemlji meda“, u kuće onih koji su se povukli s Osmanlijama, tako njihove domove, vek i po kasnije, naseljavaju neki drugi kolonisti, ovoga puta iz Bosne. Karte će nanovo biti promešane devedesetih. I svako novo zveckanje oružjem zavrteće iznova krug.

Za sve to vreme nebeska armija nerođenih, koju Šnajder vrlo originalno uvodi u priču, i među kojima je i sam narator dok čeka svoje rođenje, plakaće nad sopstvenim neostvarenim egzistencijama.

Vojislava Crnjanski Spasojević