Priča o Anđi Berilo priča je o jednoj ženi, jednoj dvospratnici, selištu duša i jednom gradu. A tu gde seku drvo na kom se duše okupljaju, tu se i istorija ponavlja. Dakle, ovo je priča i o ponavljanju istorije.

Anđa Berilo je ostavljeno dete, ispalo iz džaka za kafu kao zrno, koja je pre rata služila po boljim kućama, a u ratu, kao Žumborka, s 13. proleterskom brigadom prešla 17.000 kilometara. Oslobađala je Beograd i Zagreb. Zbog Andrije Hebranga, kog je samo jednom videla kako stoji „u sunčevoj zraci“, poslata je na Goli otok.

„Toliko toga stane u život! Mora se zaboraviti, da bi se u nj moglo dalje trpati.“

Na predstavljanju knjige, na 66. Međunarodnom sajmu knjiga, u razgovoru sa Vladislavom Gordić, Šnajder je rekao kako je u Anđi sabrano više biografija.

„Anđeo nestajanja“ je roman i o jednoj iličkoj kući, dvospratnici za izajmljivanje stanova, koje je Krleža nazivao ružnima, a koje Šnajder prikazuje u svom njihovom „ljudskom“ obličju. Jer kuća je narator – ona pamti, priča i brine o svima i za sve. A ima šta da ispriča.

U njenim zidovima i ogledalima nakupilo se ljubavi, straha, suza, samoubistava, ubistava i nešto malo sreće, „ako tako nečega ima“. Digla ju je i srušila pohlepa. Bila je veštica i letela je. Bila je i balkon sa kog je poletelo jedno dete kad su ga ustaše bacile. Nakon toga se „otvorila golema rana na tijelu vremena“. Imala je dvokatnica i svog „kućnog“ Nemca, pa svog „podrumskog“ ustašu, svoje Srbe i Jevreje, a i devojačku sobicu, u kojoj je živela Anđa, pokušavajući da bude majka. Tu je jednom ilegalno prespavao i Tito. 

Ovo je, rekoh već, knjiga i o jednom gradu, čija povijest/istorija staje u „dve riječi: iseli-useli, izbaci-ubaci, proteraj-doteraj. “ U njemu se dešavaju porođaji u kojima se pomalja država, a u takvim slučajevima, „doktori su u uniformama“.

U njemu žive ljudi zaneseni (idejama) i drugi, opsednuti (mržnjom).

Na koricama srpskog izdanja „Anđela nestajanja“ nalazi se Skriginova fotografija partizanke, a u pozadini zagrebački Gornji grad. Tu su se, primetio je Šnajder na promociji, na samo jednom kvadratnom kilometru, rodile ideje poput panslavizma, Štrosmajerovog jugoslovenstva, ilirizma, nacionalizma, socijaldemokratije. Tu je bila ustaška mučionica, tu su kasnije stolovali komunisti … Tu je i Markova crkva u kojoj je Stepinac došao pokloniti se Paveliću.

“ Opisao sam ono što je bilo grozno, nisam ništa tajio, ali boreći se za ono bolje lice Zagreba,“ Šnajderove su reči.

U njegovom fragmentarnom romanu sabrana je istorija naših verovanja, zabluda, ljubavi, hranjenih mržnji, patnji… U njoj srećemo Koču Popovića, dok na francuskom piše traktat o samoubistvu; protu Dušana Subotića, dedu pisca Radoslava Petkovića, kog su ustaše zakucale razapetog na vrata i pustile niz reku; pa voz kojim partijska vrhuška vozi telo preminulog Borisa Kidriča, sve sa pepeljarom na sanduku. Oni su zgranuti jer saborac prvi put ne gine, već umire od bolesti. Znači, revolucija može i da (iz)umre, a potom i istruli. Ne mora da padne na barikadama. 

Imamo i pismo koje Anđa piše Titu, kojim se Šnajder briljantno poigrao, jer je njegov font u knjizi rekonstrukcija istog onog sa, tada popularne, pisaće mašine „Biser“ Bugojno.

Imamo i crticu o Maksu Luburiću, koji odlazi u logor Zahsenhausen, kraj Berlina, i skicira model za budući Jasenovac, baš kao što je Milivoj Dežman, osnivač sanatorijuma za lečenje plućnih bolesti na Brestovcu, skinuo „model“ za bolnicu u kojoj će se lečiti njegova ljubav, glumica Ljerka Šram, kopirajući slavni Manov Čarobni breg, u Davosu. Sanatorijum u kom „nasmrt bolesni ljudi vode rasprave o nasmrt bolesnim idejama“.

„Knjiga se može čitati i kao istorija useljavanja i iseljavanja. Devedesetih godina je postojalo ‘zanimanje’ – čuvari stanova, bili su to ljudii s džepovima punim ključeva… To je i spomenik zagrebačkoj ilegali. A može se čitati i kao roman o samom rukovodstvu partije i države. Nisam izbegao ništa od najtežih tema,“ rekao je Šnajder.

I ja vam potvrđujem da nije.

Bravo, maestro!

                                                          Vojislava Crnjanski Spasojević